Aleksandar Milosavljević: Jelka kod Ivanovih

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

 Kada se činilo da je drama Jelka kod Ivanovih Aleksandra Ivanoviča V’vedenskog, nakon davnašnje veličanstvene predstave koju je u novosadskom teatru „Promena” režirao tada mladi Haris Pašović, prestala da bude odveć zanimljiva upravama naših pozorišta, te da je ruski avangardista definitivno ustupio prostor mnogo mlađim sunarodnicima, spisateljicama i dramatičarima koji prostore umetničke slobode i dramske forme ispituju na drugačije načine no što je to činio V’vedenski dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, najpoznatiji komad ovog pisca se našao na repertoaru Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju. Predstavu je na scenu postavio mladi makedonski reditelj Angelčo Ilievski i pri tom je vranjskim glumcima ponudio da se zajednički upuste u izuzetno uzbudljivu avanturu.

No, za početak pogledajmo šta nudi V’vedenski.

Jelka kod Ivanovih je nastala kao autentičan dramski izraz poetike i doživljaja sveta ruske avangardne grupe pesnika i prozaista koji su s kraja 1927. i početkom 1928. godine osnovali pokret Oberiu. Svoj cilj su definisali manifestom u kojem su proklamovali stav da je zadatak novih umetnika da stvaraju novu, drugačiju umetnost koja neće robovati zakonima logike kakvu nameće život. Na taj način Oberiu se pridružio umetničkim pokretima koji su u iracionalnom, mašti, snovima i podsvesnom tražili prostore za problematizovanje i preispitivanje dometa dominantnog i preovladavajućeg racionalnog pogleda na svet. A takvih pokreta, poput futurista, nadrealista ili dadaista, u ono doba je i te kako bilo. S druge strane, Oberio je bio deo širokog fronta onovremene avangardne ruske umetničke scene.

Jedan od načina na koji su članovi grupe, a s njima i V’vedenski ili Danil Harms, u svom stvaralaštvu poništavali logiku svakodnevice bila je i afirmisanje apsurda. Na tragu futurista, a u saglasju sa idejama svojih savremenicika dadaista, ruski avangardisti su, na planu dramskog stvaralaštva zapravo ancipirali dramu apsurda koja će nekoliko decenija docnije preoblikovati dramsku i teatarsku scenu Evrope.

U Jelci kod Ivanovih V’vedenski je parodirao melodramu za koju je smatrao da na najdirektniji i najbolji način reprezentuje malograđanske svedonazore, a pre svega duhovnu obamrlost, intelektualnu lenjost, prepuštanje inerciji i odsustvo ljubavi. U svoju dramu kao likove dece on, recimo, uvodi jednogodišnjeg mališana, ali i sedamdesetogodišnju bebu, tridesetdvogodišnju devojčicu, zatim radnju svog komada bazira na zločinu koji nije motivisam niti objašnjen, završava ga neobjašnjivim smrtima dece, a atmosfera novogodišnjih i božićnih praznika će mu poslužiti da samo još više izoštri svoj iskošeni pogled na obesmišljenu svakodnevicu porodice koju prepoznajemo kao reprezentativan uzorak kompletnog društva i njegovog ustrojstva. Zasnivanje spisateljskog postupka na poigravanjima apsurdom, pojava iščašenih, neobičnih likova, zaplet utemeljen na besmislenim situacijama, upotreba jezika kojim postiže efekat oneobičavanja ili uvođenje vremenskih elipsi, odsustvo Aristotelovskih jedinstava, nesumnjivo su bili elementi koji rečito svedoče o načinu na koji je V’vedenski logikom umetničkog stvaralaštva poništavao logiku svakodnevnog života. A sve to na tragu iskaza iz manifesta: „Mi volimo ono što se ne može razumeti, Ono što ne može biti objašnjeno prijatelj je naš“. No, sve to će u isti mah bili i presudni razlozi zbog kojih su on i njegova sabraća iz umetničke grupe 1931. godine pohapšeni, a nakon istrage i progona te novih i hapšenja, pisac Jelke kod Ivanovih će umreti 1941. godine, dok će većina njegovih dela biti zauvek izgubljena.

Makedonski reditelj Angelčo Ilievski, sada već redovni gost ovdašnjih teatara, pristupa drami V’vedenskog opravdano je uveren da i mi danas živimo u svetu opterećenom svakovrsnim lažima, sveopštim licemerjem i beščašćem, da smo nesposobni da volimo i nespremni da pružimo ljubav, te da smo postali deo društvene (i političke) mašinerije koja je izgubila svaku vezu sa sopstvenom humanošću. Zaključuje, dakle, da bez problema možemo da korespondiramo sa specifičnim senzibilitetom Jelke kod Ivanovih i s lakoćom prepoznamo ideje ruskog avangardnog dramatičara i pesnika kao nešto što nas se tiče. Scenografijom u koju smeštaju radnju predstave, kao i kostimima u koje odevaju aktere, autori predstave zaoštravaju situaciju stvarajući stilizovani ambijent koji ukazuje na još radikalniji odmak od „logike života“. Svaki elemenat vranjske predstave, uključujući, dabome, i način na koji je reditelj podelio uloge, jasno ukazuje na apsurd kao temelj ovog teatarskog prokekta.

Marija Pupučevska, scenografkinja predstave, maksimalno će iskoristiti prostor Doma Vojske u Vranju, zdanja u kojem Pozorište „Bora Stanković“ redovno, ali samo jednom sedmično, igra svoje predstave od kada je zgrada teatra stradala u katastrofalnom požaru. Svedena scenografija će omogućiti reditelju da razigra sve elemente arhitektonske strukture svečane sale vranjskog Doma, inače nepodesne za teatarske predstave. Predstava, međutim, započinje na ulici, tačnije ispred zgrade Doma Vojske, kada Bojan Jovanović, glumac i umetnički rukovodilac vranjskog teatra, u ulozi V’vedenskog kao naratora, sa balkona Doma publici saopštava tačke umetničkog manifesta grupe Oberiu. U samom Domu se igra praktično dešava u svim tačkama sale – od centralnog prostora na parketu, preko skučene pozornice, do galerije. Ovi punktovi su pažljivo i promišljeno odabrani da bi već i svojom pozicijom u kontekstu scenskih zbivanja i dramaturgije predstave obezbedili dodatni smisao svakoj sceni. Pupčevska je i autorka kostimografije, no na tom planu je njen angažman, za razliku od onog scenografskog, mnogo više bio rezultat igranja na „prvu loptu“, ostavio je utisak da su primenjena pojednostavljenja koja su bezmalo bila puka ilustracija funkcija dramatis persona.

Potpuno bezraložno i po vlastitom priznanju ničim motivisana, guvernanta angažovana u dobrostojećoj porodici koja reprezentuje socijalni krem, surovo sekirom ubija dete koje joj je, zajedno sa braćom i sestrama, bilo povereno na čuvanje. Tako dadilja pokreće lanac događaja koji su piscu otvorili prostor za građenje složenih metafora koje će mu poslužiti da se duhovito naruga stubovima tadašnjeg ruskog društva. Ilievski od ovih metafora stvara upečatljive scenske prizore, pozorišnim sredstvima ih razigrava na tragu piščevog gorkog humora i naglašene ironije, te uspešno pokreće dinamiku neobične radnje koja se uvek ne zasniva na kauzalitetu nego sledi pomerenu logiku koja nam je dobro poznata iz drame apsurda. Upravo će ove neminovne asocijacije na Beketa i naročito Joneska donekle umanjiti efekat ovakvog scenskog čitanja drame V’vedenskog, jer će nam rešenja koja nudi Ilievski pokatkad delovati kao preuzeta iz davnih inscenacija Ćelave pevačice ili Lekcije. Mnogo krupniji problem vranjske prestave detektujemo u sasvim drugoj sferi. Naime, pokazaće se da postupak koji ovde primenjuje Ilievski nije primeren glumačkom ansamblu Pozorišta „Bora Stanković“, i to ne zato što je makedonski reditelj imao posla s lošim glumcima, no otuda što oni u svom iskustvu nemaju ovu vrstu teatarskog angažmana.

Njihov elan i entuzijazam nijednog časa tokom trajanja predstave nisu bili sporni, kao ni želja da adekvatno i profesionalno ispune zadatke koje im je reditelj postavio, ali je bilo evidentno da imaju izvesnu distancu u odnosu na specifičnu scensku stilizaciju koja zahteva savršenu preciznost i tačnost kolektivne igre, te na pozornicu prenosi zaumnost katkad apstraktnih situacija i dramaturško-scenskih konstrukcija V’vedenskog. Zato je Jelka kod Ivanovih delovala nekonzistentno i nestabilano, pojedina glumačka rešenja su ostavljala utisak improvizacija, a neke od potencijalno najubojitijih scena funkcionisale su isuviše naivno.

Valja, međutim, imati u vidu da je ovaj teatar prošle sezone postigao velike uspehe predstavom Ruža, uvela koju je po drami Jelene Mijović režirao Milan Nešković. Ni ova inscenacija, nastala po motivima proze Bore Stankovića, nije bila nimalo jednostavna, a ni scenski laka, no bila je utemeljena na literarnom materijalu, mentalitetu i situacijama koje su glumcima dobro poznate. Videlo se da Ruža, uvela nije rezultat slučajnosti, nego brižljivo planiranog dugoročnog negovanja ansambla, što je postizano pametnim izborom reditelja različitig poetika i prosedea. Sada je, međutim, sve bilo drugačije, a nije bilo ni vremena i prostora za dugoročniji radioničarski proces rada sa makedonskim rediteljem. Sticajem okolnosti, ni nakon premijere u Vraju i dalje nema prostora a ni vremena da elementi složenog mehanizma predstave Jelka kod Ivanovih, redovnim i čestim igranjem legnu svaki na svoje mesto, što bi glumcima omogućilo da se još ozbiljije sažive sa prosedeom Ilievskog.

Autor ovih redova može samo da zamisli koliko je za glumce vranjskog teatra ova situacija frustrirajuća. S jedne strane, upravo ovakvi rediteljski postupci i zadaci koje im je ponudio makedonski reditelj, neophodni su jer omogućavaju usavršavanje ansambla i sticanje novih iskustava, toliko neophodnih svim glumcima. S druge pak strane, novi, drugačiji postupci ne mogu da budu u potpunosti primenjeni baš zbog potrebe prethodnog sticanja iskustava sa različitim repertoarskim izazovima. A s obzirom na rđave okolnosti u kojima već duže vreme radi Pozorište „Bora Stanković“ teško je predvideti kada će se situacija stabilizovati. Ipak, iskustva koja su vranjski glumci sticali radeći sa Ilievim na Jelki kod Ivanovih ne treba, bez obzira na rezultate, potcenjivati. Ona su sada upisana u njihov glumački kôd i kad-tad će dati rezultate u nekom od narednih projekata Pozorišta „Bora Stanković“.

Aleksandar Milosavljević