Kritičarski karavan | Borisav Matić: Domaća klasika na Sterijinom pozorju
16490
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16490,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-7.4,vc_responsive

Borisav Matić: Domaća klasika na Sterijinom pozorju

„Hasanaginica”

Ljubomir Simović: Hasanaginica, režija: Andraš Urban, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház

„Karolina Nojber”

Nebojša Romčević: Karolina Nojber, adaptacija i režija: Kokan Mladenović, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka

„Zla žena”

Jovan Sterija Popović: Zla žena, režija: Iva Milošević, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszínház Subotica

Karolina Nojber. Foto: NP Banja Luka.

Celokupna takmičarska selekcija 64. Sterijinog pozorja opravdava ovogodišnji slogan “Pobuna – ženski rod” i kao takva svedoči o zainteresovanosti srpskog pozorišta – ili bar onog njegovog dela koji se zasniva na nacionalnom tekstu – za problematiku položaja žene u savremenom društvu. Međutim, baš zato što je pojam pobune vrednosno neutralan, on itekako odgovara ovogodišnjim takmičarskim predstavama koje su idejno, estetski, ali i kvalitativno vrlo raznolike i koje, nasuprot prvim asocijacijama koje slogan izaziva, nisu sve feminističke. U ovom tekstu biće reči o tri predstave zasnovane na klasičnim dramama i o različitim rediteljskim pristupima domaćoj klasici, kao i o rediteljskom tumačenju naslovnih ženskih likova koji su u sva tri slučaja pod stegom patrijarhalnog i palanačko-provincijskog okruženja. Pod klasikom u ovom tekstu podrazumevamo dela koja su brojnim postavkama otvorena za višestruke, što teorijske, što rediteljske interpretacije i koja su, u tom smislu, značajna i za vreme u kom su nastala, ali i za naše doba.  Zla žena u režiji Ive Milošević i Hasanaginica Andraša Urbana biće predmet naše analize, ali i Karolina Nojber u režiji Kokana Mladenovića, jer se istoimena drama Nebojše Romčevića takođe može klasičnom, upravo iz navedenih razloga.

Komadi Jovana Sterije Popovića svakako pripadaju domenu gorepomenute rasprave o palanačkom miljeu i junakinji koja zbog njega strada. Iako pisana kao komedija, Zla žena iz današnje perspektive nije ni smešna ni duhovita. Pričom nam se saopštava da žene poput protagonistkinje Sultane – zmijskog srca i zmijske naravi – treba pacifikovati uz pomoć oprobanog oružja, bračnog, muževljevog kaiša. Zaplet je u tom smilu bukvalan: u ovoj drami, Sultana se prerušava u čizmarevu ženu (na koju liči), zatim je čizmar i vlastiti sluga istuku, pa ona nakon toga postaje umirena i dobra jer je na sopstvenoj koži shvatila koliko je nasilje loše. Na svu sreću, savremena tumačenja koja se distanciraju od Sterijinog mizoginog svetonazora nisu (sasvim) izostala, pa tako Dejan Mijač još 1974. režira Pokondirenu tikvu ne kao komičnu priču o “kroćenju goropadice”, već kao tragičnu priču o neuspehu jedne žene da se emancipuje i izdigne iznad palanačkog, nasuprot njenim htenjima, a u prilog represivnom društvu.

Iva Milošević je svim varijacijama savremenih tumačenja koja se mogu primeniti i na Zlu ženu, rekla odlučno “ne”, a iz nekog razloga je zadržala mizogin stereotip histerične i zajedljive Sultane kojoj je, slobodno možemo reći, drugo ime aspida. Milica Sužnjević svojom glumačkom interpretacijom oživljava ovaj lik uz pomoć vike, dranja i oštrih pogleda i izraza lica. Sužnjević uspeva da ovoj glasnosti povremeno kontrira; to je slučaj u jednoj od scena nasilja, kada se Sultanin otpor lomi i kada ona, bez grama prenglašenosti, razmatra da li i kako da se čizmaru-nasilniku podredi. Ipak, ovakve scene ne relativizuju Sultaninu drskost, histeričnost i zlobu, te rediteljsko-glumački postavljen mizogin lik ostaje u centru ove predstave. Stvar, ipak, nije kardinalno problematična kao u Sterijinom tekstu. Rediteljka pokazuje licemerje palanačkog društva tako što sve likove krije hiper-stilizovanom pantomimičarskom šminkom i maskama “uglednih” (malo)građana. Značenjski iskorak se postiže i izmenjenim krajem: Sultana postaje tiranka, koja pošto muškarcima navuče suknje sve likove postroji ispred sebe i zatim ih šiba kaišem. I eto te banalne, naivne poente da “nasilje rađa nasilje”! Lako je razumljivo zašto se predstava distancira od teze koja bi opravdala nasilje nad ženama (suprotno valjda ne bismo tolerisali?), ali je teško razumljivo kako smo umesto preispitivanja mizoginog stereotipa histerične žene dobili ženskog negativca koji je usput i žrtva nasilja, te tezu da žena nakon pretrpljenog nasilja može postati samo još agresivnija i zlobnija.

Ostaje otvoreno pitanje kako je došlo do situacije da jedna rediteljka napravi predstavu problematičnu na rodnom planu, dok predstave dvojice reditelja – što ćemo u daljem tekstu videti – od ovih boljki ili ne pate ili pate u znatno manjoj meri. Takođe se u nezgodnoj situaciji našao autor ovog teksta (dakle još jedan muškarac) koji je odlučio da govori o tri predstave i njihovom odnosu prema ženskoj emancipaciji i pri tom okarakterisao rad jedine rediteljke kao delo koje boluje od mizoginih malignosti. Situacija je, dakle, kompleksna. Ipak, naglasio bih da u analizi sledeće (izrazito feminističke) predstave valja posebno obratiti pažnju na ženska imena koja se pominju i koja svedoče da reditelj nije “bog i batina”, te da je njegov feminizam uslovljen saradnjom sa – ženama.

Hasanaginica u režiji Andraša Urbana gotovo je dijametralna suprotnost Zloj ženi kada je reč o postavki glavnog ženskog lika koji je žrtva nasilja. Doduše, i sam tekstualni predložak – istoimena drama Ljubomira Simovića – ne nudi malograđansku i patrijarhalnu perspektivu u promatranju naslovnog lika. Struktura ove drame širokogrudo nudi interpretacije – od toga da se promatra kao poetska drama o erotskoj i ljubavnoj čežnji i želji za majčinstvom, preko toga da je reč o tragičkoj priči junaka koji iz sujete uništava sopstveni život, svoju okolinu, a pre svega ženu koju voli, pa do perspektive klasne borbe u kojoj begovi i age rade sve samo zarad očuvanja sopstvene moći. Andraš Urban se u svojoj režiji donekle oslanja na poslednje tumačenje – Hasanaga neprikosnoveno vlada uz pomoć straha ali i stabilnosti koje obezbeđuje podanicima, dok je aga Pintorović njegov politički konkurent.

Međutim, sva borba za moć prisutna u predstavi prelama se kroz centralni lik Hasanaginice koja je naizmenično vlasništvo Hasanage, svog brata i svog budućeg muža, kadije. Stoga je Urban sa dramaturškinjom Vedranom Božinović zadržao samo fragmente drame koji svedoče o rodnim i političkim funkcijama koje su nametnute Hasanaginici. Tako se u središtu rediteljsko-dramaturške koncepcije našlo preispitivanje društvenog položaja žene koje se ne temelji samo na pomenutim fragmentima, već i prostoru koji je Hasanaginici dat da prkosi pravilima patrijarhata. U Urbanovoj Hasanaginici iz Újvidéki Színház-a više nema poetske istančanosti karakteristične za Simovićev komad, već je reč o predstavi pankerske estetike gde je eksplicitnost u prvom planu.

Mnoštvo songova čini glavni deo predstave i u njima Marta Bereš (Hasanaginica) svojim odlučnim, pobunjeničkim i agresivnim stavom publici direktno saopštava, primera radi, milion i jedan razlog zašto neće da rađa. Na taj način ovaj i mnogi drugi songovi postaju prostor u kom se junakinja emancipuje, ako ništa drugo, onda svojom pobunom. Ona je na sceni opkoljena grupom muškaraca koji su isprva obučeni kao ratnici (a, bogami, liče i na teroriste), a kasnije se presvlače u elegantna, savremena odela. Nevezano od nošnje, od njih ćemo čuti salvu najrazličitijih (jezivih) seksističkih viceva i uvreda, kao i song Restart nula kojim poriču odgovornost za sve ratne, političke i ekonomske zločine koji su počinili (što je jasna aluzija na današnju Srbiju); svi će skupa na kraju silovati Hasanaginicu u venčanici i ubiti je. Kompozicija Irene Popović Dragović, muzika koja kombinuje bubnjeve, bas gitaru i gusle, efektna je podloga uz koju Marta Bereš postaje pank heroina, dok Terézia Figura(Majka Hasanagina) i Livia Banka (Majka Pintorovića) dopunjuju ženski trio koji svojim čvrstim držanjem i još odlučnijim (pevačkim) glasom nadvladava sve seksističke modele kojima ova predstava obiluje i protiv kojih se bori.

Zla žena. Foto: NP Subotica

Svime nabrojanim, autorska ekipa i akteri stvorili su predstavu važne tematike, a ubojite i delotvorne estetike (i politike) i time opravdano dobili Sterijinu nagradu za najbolju predstavu, uz još nekolike u potpunosti zaslužene nagrade. Nagrada koja je, ipak, izostala jeste nagrada za najbolju režiju koja je pala u ruke Kokana Mladenovića za predstavu Karolina Nojber Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjoj Luci. Žiri je izgleda našao za shodno da nagradi predstavu koja donosi izuzetno kompleksan, a paradoksalan fenomen – spoj elitizma i populizma.

Drama Karolina Nojber Nebojše Romčevića pripoveda o istoimenoj junakinji koja je u Nemačkoj osamnaestog veka reformisala glumu boreći se za umetnički teatar, a protiv pučkog. Iz drame se svakako može iščitati doza elitizma, pa njen autor govori u intervjuu za NIN (8. jul 1999.) da je dramu napisao iz otvorenog prezira prema ljudima koji uživaju u jeftinoj i populističkoj zabavi koja je, po mišljenju pisca, neodvojiva od fenomena kao što su šovinizam i militarizam. Ipak, ovaj komad je svojim kvalitetima ubrzo postao značajna drama jer ne poseduje samo mržnju prema “bednicima populističkog ukusa” i glorifikaciju velike reformatorke. Karolina Nojber u ovoj drami poseduje tragičku krivicu koja se ogleda u njenoj gordosti, militantnoj beskompromisnosti i nerazumevanju drugih; njena drskost i nerealna očekivanja vode neuspehu i ona je na kraju primorana da glumi u pučkom teatru kako bi preživela.

Kokan Mladenović zadržava okosnicu Romčevićeve drame i pridodaje scene u kojima glumački ansambl zasipa publiku u lice činjenicama iz dnevno-političke sadašnjice koje se tiču nebrige o kulturi i rađanju pojava kao što su kič i šund. Reditelj, zapravo, ovom inscenacijom zaoštrava do usijanja granicu između takozvane “više” i “niže” kulture. Lik Karoline Nojber je upotrebljen kao simbol časne borbe za visoku umetnost, dok su sa druge strane fenomeni poput Hansvursta koji prdežima, groktanjem i vicevima o muškim polnim organima zabavljaju publiku. Sam odnos između Karoline i njenog antipoda Hansvursta je u drami složen – trenutak kada ona javno spaljuje lutku sa njegovim obličjem se jasno pozicionira kao početak njenog zanešenjaštva koje se graniči sa ludilom. Kod Mladenovića, ipak, taj čin nije prikazan kao zanesenjaštvo, već kao čin kome se treba uz poklič priključiti. Glumački ansambl spaljuje hansvurstovsku lutku, ali tek nakon što su u nju ubacili fotografije koje predstavljaju (odreda) Trampa, Šešelja i SRS, Parove i ostale rijalitije, nacionalizam, Evropsku uniju, razne televizije sa nacionalnom frekvencijom itd. Kraće rečeno – daj sve đuture, pa da palimo. Ili malo duže rečeno – daj da potkačimo sve što je popularno potkačiti da bismo bili društveno angažovani.

Predstava se nastavlja u duhu kritikovanja sramno niskih budžeta za kulturu (sasvim okej) i ismevanja svih pučkih oblika zabave koji su predstavljeni kao ultimativno prostački (malo manje okej). A cela dalja koncepcija će se vrteti oko ideje da smo svi mi Karolina (ipak je svi glumci igraju naizmenično), ali smo i Hansvurst, pa je samo reč o tome da li će u nama preovladati mračna ili svetla strana. I tu bi, po predstavi, lik Karoline bio primer ženske pobune koji se bori protiv provincijalizma i “prostačke” kulture. Ipak reč koja bi najbolje ilustrovala celokupni utisak je – moralizovanje. Ono se ogleda upravo u svim navedenim naivnim podelama na “visoko i nisko”, “mračno i svetlo” i na neprikosnovenu elitnu kulturu i na onu drugu čije ime nećemo ni pominjati jer nas nije vredna. Karolina Nojber je u ovoj inscenaciji pretvorena u još jedan negativni primer ženske pobune koji pati od diskriminatorskog elitizma. To, ipak, nema toliko veze sa samim dramskim likom koji ima svoje tragičke greške, već sa kontekstom u koji je lik rediteljskim intervencijama stavljen.

Dakle, kakve vrste ženskih pobuna su nam ponudili ovogodišnje Sterijino pozorje i rediteljske postavke domaćih klasika? Jednu zlu ženu koja bi, po rediteljskoj koncepciji Ive Milošević, trebalo da bude upozorenje da žene ne treba tući jer će onda one tući vas. Dalje? Karolina Nojber iliti bolje spaliti primitivce da ne postanem kao oni. I šta beše treće? Hasanaginica kao primer ženske pobune koja prkosi patrijarhalnim i autoritativnim normama i koja se neće libiti da direktno u lice kaže zašto neće da rađa i zašto neće da bude bilo čije vlasništvo. A šta se vama najviše dojmi, procenite sami.

Borisav Matić

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Autor

Borisav Matić

Datum