ČETRNAESTI TESZT FESTIVAL U TEMIŠVARU

Milan Mađarev

U periodu od 21. maja do 28. maja 2023. godine u Temišvaru je održan 14. TESZT Festival. Tokom tri dana Festivala gledao sam Veliki luk autorski projekat Marka Augusta Čeneviera, Daraga Meklaflina i Alasije Pinto, Bog me je ritnuo u stomak Ildiko Lovaš u režiji Andraša Urbana u dramaturškoj obradi Kornelije Goli i izvođenju Deže Kostolanji teatra iz Subotice i Novosadskog pozorišta i autorski projekat Relic (Ostatak) Euripipidesa Laskaridisa. Takođe, gledao sam performans Hart emoji (Emotikoni srca) u koreografiji Vilijama Sančeza H,, solo performans Srce Kristine Aleksove i ambijentalni performans Zmaj koji je inspirisan istoimenim komadom Eugenija Švarca u režiji Stefano Tea. A trećeg dana sam video predstavu Galeb u režiji Nataše Belove i Terecite Lakobeli. 

Na otvaranju Festivala je izveden autorski projekat Veliki luk Marka Augusta Čeneviera, Daraga Meklaflina i Alasije Pinto u izvođenju Čiki Gergeli Mađarskog državnog teatra iz Temišvara, domaćina Festivala. U kamernom prostoru publika kao da je bila deo interaktivnog šou programa u kome Glas Autoriteta (off) uz pomoć ribice iz akvarijuma koja zna istinu (?) proverava tri bitna elementa: validna dokumenta učesnika, njihov moralni integritet i pokazane veštine koje mora da potvrdi Glas Autoriteta. Ako kandidati ispune sve uslove onda komisija iz publike (nasumično određena pre predstave) određuje ko može da uđe u Veliki luk. Nizanje odbijenih kandidata i kandidatkinja ima dramatičnu dimenziju kada izabrani prođu kroz crvena vrata i budu ubijeni. Detektor laži i građanskih vrlina deluje nepogrešivo, sve do preokreta koji izvrši nespretna kandidatkinja koja poruši paravan iza koga se krije Glas Autoriteta otelotvoren u liku muškarca u dugačkoj spavaćici. Dolazi do zamene uloga i bivši Glas Autoriteta koga je štitio uspostavljen sistem biva ubijen. Naizgled jednostavna ali promišljena i inteligentna predstava pokazuje da se uhodani sistem ne menja promenom nosioca Glasa Autoriteta. 

Performans Kada te bog ritne u stomak Andraša Urbana (dramaturg Kornelija Goli) je nastao na osnovu romana rekonstrukcije Ildike Lovaš koji se bavi životom nesrećnog subotičkog pisca Geze Čata i njegove majke i ćerke. Selektovani monolozi likova iz romana se nalaze u performansu, a njihove replike se tretiraju kao tekstualna površina. Reditelj Urban i dramaturškinja Kornelija Goli su ostali verni kompoziciji romana, ali su saželi tekst i omogućili da publika zauzme distancu prema zbivanjima u duhu epskog teatra Bertolta Brehta. Performans je pun atraktivnih i žestokih slika koje otkrivaju niske istine o majčinstvu, porodici, društvu, o odnosu umetnika prema sebi i odnosu društva prema umetnosti. U uvodnoj sceni glumac u staklenom akvarijumu sa maskom za ronjenje prredstavlja Gezu Čata u stomaku majke pre porođaja.  Rođenje deteta ona doživljava sa žaljenjem i čudnim predosećanjem да će ono u budućnosti biti  ,,i anđeo i patuljak’’. U nastavku predstave se nižu scene koje pokazuju kako Majka Geze Čata nikada nije bila prihvaćena u njegovoj građanskoj porodici. Smrt Majke stvara egzistencijalnu nesigurnost kod Čata, koju on kompenzuje stalnom potragom za čulnim zadovoljstvima, čak i onda kada se oženio sa Olgom. Posle kraja Prvog svetskog rata izmučen psihički i fizički (zbog drogiranja) višestruko talentovani umetnik Čat ubija svoju ženu Olgu i izvršava samoubistvo. Treći tok je priča Čatove ćerke, koju igra starija glumica koja svedoči o promeni odnosa prema njenom ocu od prećutkivanja do književnog mistifikovanja, dok su ona i njena majka Olga potisnute u zaborav. Andraš Urbana postavlja predstavu u kojoj se svest i podsvest, realno i nadrealno prepliću stvarajući snažnu i uznemirujuću predstavu koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. 

Autorski projekat Relic (Ostatak) Euripipidesa Laskaridisa je antiutopija o biću koje ostaje posle neke kataklizme. To biće nije ni muško, ni žensko, već negde između, sa izraženom sujetom, željom da se dopadne i uspostavi ironičan odnos prema svemu što predstavlja. Možda najblistaviji trenutak u predstavi je kada biće koje do tada nije govorilo počne da govori neki džibriš jezik blizak francuskom koji improvizuje na najrazličitije načine: po melodiji, ritmu, pa čak i uz pomoć samih konsonanata. Predstava izaziva radost kreacije na sceni dok se to (ne)određeno biće očovečuje – poprima ljudski lik, ali i tugu kada se vrati u svoj prvobitni oblik. 

Hart emoji (Emotikoni srca) u koreografiji Vilijama Sančeza H,, je inkluzivna predstava koja u izvođačkom ansamblu ima i jednu devojku u kolicima i jednog mladića sa Daunovim sindromom. Iako je predstava uslovno rečena plesna ona sadrži mnogo teksta koje izgovara jedan od izvođača+ispisani  međunatpisi između scena koji treba da omoguće publici da bolje razumeju šta se događa. Poruka predstave je jasna: ako gajimo ljubav, poštovanje i dobronamernost onda možemo funkcionisati zajedno bez obzira na razlike i ograničenja. 

Solo performans Srce Kristine Aleksove pod umetničkim vođstvom Bojana Jablanovca i u produkciji Via Negative iz Ljubljane sadrži sve karakteristike ove grupe. Via negativa je napravila hrabar iskorak pre 15-ak godina nizom od sedam performansa u kojima su razotkrivali svoje viđenje sedam smrtnih grehova. U kasnijem periodu neki od glumaca (na primer Marko Mandić) su nastavili da razvijaju ovaj koncept. Solo performans Srce Kristine Aleksove ima neobično širok raspon trajanja od 3 dana do sažetka od 60 minuta. Za publiku Teszt festivala upriličen je performans od 120 minuta. Na početku performerka najavljuje da će joj povremeno biti potrebna nevelika pomoć iz publike, ali da budemo opušteni. Ona se  onda obnaži i jedno od mnogobrojnih srca, koja se nalaze iznad pozornice, stavi u posudu i zađe u publiku. Golo telo odavno nije neka novina u pozorištu, ali retko se može videti u publici, jer otkriva ranjivost izvođača i (ne)prijatnost za deo publike. I tako, dok su pojedini muškarci držali posudu sa crvenom tečnošću Kristina je nju polivala po sebi. Bez obzira na sitne nesavršenosti (za muške i ženske sitničare) njeno telo je delovalo kao oživljeni kip u publici. Tokom performansa publika dobila zadatak da proveri da li se ispod njihovih sedišta nalaze čizme koje je trebalo upariti na sceni ispod obešenih srca. Zvuk čizama i multiplikovani otkucaji srca iz offa stvarali su začudno bučnu harmoniju. Na žalost, performans nije izveden do kraja jer se Kristina Aleksova povredila na sceni. U trenutku dok je iz jedne boce pod pritiskom hladila jedno srce čuo se prasak, Kristina je munjevito napustila scenu, nastala je tišina, deo njene ekipe je istrčao za njom i onda je objavljeno da se performans neće nastaviti. Na sreću, hitna pomoć je došla brzo, povrede Kristine Aleksove su sanirane, tako da je samo ostao žal za nedovršenim performansom, koji je svako od nas dovršio po sopstvenom osećaju. 

Zmaj po motivima Evgenija Švarca u režiji Stefan Tea i izvođenju Teatro dei Venti (Teatar vetrova) je ulični performans koji sadrži prepoznatljive karakteristike autopoetike ove trupe. Teatro dei Venti je pre 18 godina napravio vojvođansku turneju sa svoje dve predstave; Uspavana lepotica kao predstave za decu otvorene dramaturgije koja je izvedena na srpskom jeziku uz interakciju sa publikom i Loše parade kao ulične predstave koja prikazuje sedam smrtnih grehova. Zmaj na Trgu slobode u Temišvaru je bio reprezentativni primer uličnog performansa sa maskama, sa virtuoznim hodanja i koreografisanim borbama na štulama, sa igrama sa vatrama a vrhunac je bila pojava Zmaja koji riga vatru u dvoboju sa vitezom Lanselotom.  Predstava počinje sa izvođačima koje nose sedam maski pri čemu im je pokriveno celo telo koje kasnije demaskiraju uz zvuke bubnja.  Izuzetno su predstavljene scene borbe između Lanselota i Zmaja u ljudskom obliku koji se bore na štulama. Kada deluje da je pobeda izvojevana i devojka Elza spašena pojavljuje se novi strašni Zmaj, a vitez Lanselot koga igra glumica dobija konstrukciju oko sebe koja podseća na  konja. Posle koreografisane igre napada i povlačenja on(a) konačno uz pomoć publike smogne snage da pobedi.  

 Kada gledate festivale kakav je TESZT u Temišvaru uglavnom se bavite analizom kreativnih procesa u kojima je gluma u drugom planu. Predstava Čajka je inspirisana Čehovljevim Galebom čije različite likove igra maestralno Tita Lakobeli dok režiju potpisuju Nataša Belova i Teresita Lakobeli. Tita Lakobeli animira lutku – staru glumicu, Gertrudu Hamletovu majku dok se priseća šta treba da igra pred publikom i  Arkadinu koja igra svoju poslednju predstavu. Po potrebi Lakobeli koristi i lutku medveda za lik Trepljeva, crvenu knjigu da predstavi Trigorina i providni veo da predstavi Ninu Zarečnu. Tokom cele predstave postoji fina ironija prema glumi, teatru i prema publici. Jednom rečju, gledali smo one woman show. Predstava počinje monologom iz predstave Trepljova koju izgovara stara glumica koju uporna vraća na kurs predstave njena animatorka. Tita Lakobeli je animator lutke-stare glumice, reditelj iz potaje, ili po potrebi i sufler za zaboravnu staru glumicu bez koje nema predstave. U jednom trenutku animatorka čini radikalni čin u pokušaju da preuzme vodeću ulogu i da lutku stavi u drugi plan, ali u tome ne uspeva. Predstava Čajka završava se vraćanjem glumice na monolog (ne)uspešnog pisca Trepljeva iz Čehovljevog Galeba.