XIX Meђународни студентски позоришни фестивал УРБАН ФЕСТ

У Нишком културном центру је oдржан 19. Међународни студентски позоришни фестивал УРБАН ФЕСТ са слоганом: Изнад облака од 15. септембра до 19. септембра. Представе студената глуме, академских позоришта и аматерских позоришта је бирао Александар Михаиловић, уметнички директор Фестивала. У фокусу интересовања овог текста су представе академских и омладинских аматерских позоришта.

У суботу 16. септембра је наступило Акадeмско позориште Студентског културног центра Крагујевац са представом Хамелн по тексту Пацоловац Марије Стојановић у режији и адаптацији Костадина Стојадинова. Ова представа је обновa представе Хаамелн коју је Стојадинов поставио пре четири године са једним делом овог ансамбла. Глумачки ансамбл одликује узорна говорна култура, а посебан квалитет је остварен у добро осмишљеном гесту и сценском покрету. Стилизовани репови од ужета код грађана асоцирају да се омражени пацови који десеткују град налазе толико близу да можда и нема разлике између њих и људи. Глумац који игра лик Мага се истиче својом сценском присутношћу која добија нову димензију када договор са градским већем буде изневерен. Маг тада због ненаплаћеног хонорара побије сву децу из града и оде вероватно до неког новог града. Порука председнице градског већа да је будућност у старости делује упозоравајуће у земљи нз које млади одлазе, а старосни век оних који остају је све већи.

Трећег дана Фестивала наступио је Студио глуме – Театар 011 из Београда који је почео свој рад као школско позориште под руководством Наташе Радоњић. Радоњићка је драматизовала књигу Изгубљене у магли Владе Арсића која је написана 2012. године. Представа Вечерња ружа се бави трговином људима (односно тинејџеркама) која је честа тема на филму, у институционалним позориштима у XXI веку и у различитим пројектима примењеног позоришта. Редитељка Наташа Радоњић је поставила мултимедијалну представу која видео снимцима уводи публику у екстеријер (као на филму). Такође, кореографисане нумере стилизовано приказују насиље у представи. У прологу представе је видео филм који приказује аеродром у иностранству, а онда изнебуха испред просценијума мушкарац са брадом даје пасош једној девојци и објашњава шта треба даље да ради. Следи монолог проститутке Хелене (Јована Петровић), који уводи публику у њену животну причу, која је тако слична причама других младих девојака жртава трговине људима. У потрази за љубављу и бољим животом оне постају потрошна роба коју њихови ,,послодавци’’ могу не само повредити, већ и убити. Радоњићка је направила мучну и онеспокојавајућу представу (било је и појединачних излазака из сале). Вечерња ружа показује механизам функционисања трговине људима и како је скоро немогуће прекинути успостављени ланац. На крају представе по драматургији круга враћамо се лику Хелене. Она успева да спасе младу проститутку Светлану (Јована Јовић) уз помоћ бившег инспектора Кашиковића (Владимир Јоргић) и брата (Александар Јовановић) младе проститутке Ружице (Надица Спасојевић), коју није успела да заштити. Тај мали успех вољно ће платити својом смрћу, која је за њу не само жртва, већ и искупљење за уништени живот.

Фотографија: Јован Видаковић

Представа Јубилеј 55-Господин Фока у режији Милана Плетела Пленџе и извођењу АКУД ,, Соња Маринковић’’ из Новог Сада показује невероватну виталност овог вишедеценијског истраживача у домену академског театра. За дивно чудо, Плетел који је некада правио херметичне представе, овог пута поставља лепу, сетну и надасве комуникативну представу. Ипак, Плетел не био био Плетел, да у уводној сцени није убацио монолог о позоришту слепе жене са штапом. После монолога ова слепа жена остаје са стране позорнице као сведок збивања. Прегласна песма Ја сам шнајдер Боре Дрљаче (1999) која се чује са спрата стана господина Фоке одређује време догађања и разлог зашто господин Фока тако ретко борави у својој соби. Покушај једне девојке да се загреје у хладним ноћима у соби комшије самца прераста убрзо у симпатију и љубав. Плетел допуњује Михићев кратки комад посетом биоскопу девојке, њене симпатије господина Фоке и групе младих. Вероватно је Кинотека у питању, због филма који се приказује и зато што су грицкалице биле строго забрањене. У биоскопу публика гледа неми филм уз коментар једног младића (,,Како гмонтира’’) што је била реплика Александра Берчека као филмофила Микија ,,Буњуела’’ у филму Национална класа Горана Марковића. Када се замени ролна необјашњиво креће део из филма Штефица Цвек у раљала живота Рајка Грлића о мушком хвалисању лика кога игра Бата Живојиновић пред младомдевојком. Током представе слепа жена добија улогу чистачице ципела и неке врсте пророчице. Она види и оно што господин Фока не види, а то је љубав којумлада девојка осећа за овог усамљеника. Музичка драматургија представе је добро осмишљена и заокружује се када господин Фока засвира на гитари и запева само за себе баладу Све смо могли ми Јадранке Стојаковић. Када се повежу речи ове песме са линијом приче представе долазимо до закључка да је господин Фока разочарани романтик који се једном опекао у љубави и решио да одустане. Када легне да спава, појављује се она последњи пут, као у сну, из ког се он буди, али касно. Она је била само привиђење, или је дошла да га види последњи пут. Како вам драго.

Треће вече Фестивала је изведена представа Игре у песку пољског писца Михала Валчака у колективној режији Анђелије Мировић и Петра Шчепихина који су и извођачи сценских радова. Иначе, пре пет година ову дуодраму је поставио Давид Алић у Народном позоришту у Нишу. Анђелија Мировић и Петар Шчепихин у сведеном сценском простору са параванима испред којих је простор за игру креирају узбудљиву причу о усамљености и неприлагођености двоје деце у једном граду. Дечак (Петар Шчепихин) и девојчица (Анђелија Мировић) уз помоћ лутке Бетмена и лутке принцезе покушавају и успевају барпривремено да успоставе контакт на последњем игралишту са песком у граду. Млади глумци из помоћ лутака приказују не само жељу да се друже, већ и своју породичну ситуацију пуну насиља. Насиље из дечје игре се неминовно прелије и у њихов однос који прекида селидба девојчице. Жеља дечака да пронађе поправљача уништене лутке девојчице даје трачак наде да ће се ово двоје неснађене деце можда некада пронаћи, у новом животу без насиља.

Представа Тунел по тексту Жоела Помре је настала на основу адаптације коју је направила редитељка Кристина Атанасова Арсова и ауторских текстова у форми монолога чланова глумачке екипе театарске групе ,,Годо’’ из Кочана, Северна Македонија. У представи доминира дивни глас једне девојке у белом из екипе, која има функцију анђела. Она прати својим гласом разне облике насиља у породици и међу младима које постаје незаобилазна тема у нашем, и не само нашем позоришту. Представу одликује и добро спроведена култура покрета у кореографисаним сценама.

Ван конкуренције је наступило СБ позориште из Сокобање са представом Моја жена се зове Борис по мотивима текста Моја жена се зове Морис Рафи Шарта у адаптацији у режији Мирјане Миленковић, проф. српског језика и књижевности. Овај савремени водвиљ релативизује мушко-женску верност у браку која овде постоји само док се не докаже супротно. Такође, неколико сцена неочекивано разоткривају прикривене хомосексуалне склоности не само обичних, већ и мачо мушкараца. У глумачком ансамблу истиче се млади Ненад Станисављевић као распричани Борис, волонтер невладине организације чије идеје инспиришу Ђорђа, неверног мужа (Марко Божиновић) да му помогне да одигра његову доминантну жену Марију (Ана Милановић). Борис Ненада Станисављевића пристане а комични замајац се заошијава на енти степен. Станисављевић показује изразити комички рафинман не само када игра жену, већ и онда када се ничим изазван(а) нађе изложен(а) мушким налетима. Расплет у коме се Ђорђе ослобађа жене, купаца за стан -брачног пара Трпковић (Горан Петровић и Сања Алковић), посесивне љубавнице Кристине (Ана Вељковић) и њеног мужа табаџије Ненада (Горан Мирковић) уз малу велику помоћ Бориса (Ненад Станисављевић) асоцира на комичну инверзију почетка једног пријатељства (филм Казабланка у режији Мајкла Кертиза).

Жири 19. УРБАН ФЕСТ-а: Мими Таневска, професор на Факултету драмских уметности (Скопље), Весна Станковић, глумица Народног позоришта у Нишу и Жељко Еркић, глумац Народног позоришта Републике Српске је доделио 4 награде у категорији академских и омладинских позоришта. Представи Вечерња ружа Студија глуме – Театар 011 из Београда су припале 3 награде: Награда "Наиса" за најбољу главну женску улогу добила је Јована Петровић за улогу Хелене; Награда " Наиса " за најбољу главну мушку улогу добио је Игор Миликић за улогу Екрема и Награда "Наиса" за најбољу епизодну женску улогу добила је Надица Спасојевић за улогу Ружице. Награда ,,Наиса’’ за најбољу мушку епизодну улогу припала је Алекси Свиларову за улоги Детета у представи Хамелн Акадeмског позоришта Студентског културног центра Крагујевац.

Милан Мађарев

Критички осврт на 19. Међународни студентски позоришни фестивал УРБАН ФЕСТ је део пројекта Удружења критичара и театролога Србије под називом Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији који је ове године подржало Министарство културе Србије.