Aleksandar Milosavljević: Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?

Scenska adaptacija scenarija za slavni holivudski film iz 1962. godine Šta se dogodilo sa Bebi Džejn može na različite načine da bude prevedena u teatar. Moguće je, recimo, slediti liniju američkog reditelja Roberta Oldriča pa odličnu Farelovu priču, sjajnog zapleta i šokantnog obrta,  kanalisati put psihološke drame i uzbudljivog trilera, a moguće je i pozorišnim sredstvima nadgraditi liniju koju je Oldrič u filmu tek naznačio, a koja bi produbljivala elemente horora. Svega, naime, ima u ovoj priči: i psihopatologije opskurnih porodičnih odnosa, i misterije koja vodi ka zaveri i zapletu, i okrajaka nekadašnjeg holivudskog glamura na crti filma Bulevar sumraka…

Svašta je, dakle, moguće načiniti od ove priče, no njena precizna dramaturška arhitektonika biva narušena u slučaju odustajanja od kamerne forme. Jer sve je kod Farela utemeljeno u intimi dve sestre, a uvođenje ostalih likova tačno je određeno njihovom strogom dramaturškom funkcijom koja je uvek u službi odnosa gavnih junakinja. Dramaturški rečeno, Šta se dogodilo sa Bebi Džejn je duodrama, i to su svojevremeno pravilno uočile Branka Stojković i Olivera Viktorović kada su u Bitef teatru ovu priču realizovale kao odličnu predstavu koja se, nimalo slučajno, zvala Ja i ti.

Međutim, reditelj iz Mađarske Peter Galamboš je iz nepoznatih razloga odučio da od kamerne, psihološke duodrame načini scenski spektakl i dramsku fakturu trilera približi muzičkoj drami u kojoj će se na pozornici pojaviti i bend koji songove izvodi uživo. Kopču koja će ovu priču povezati sa muzičkim teatrom reditelj, zajednički sa koautorkom adaptacije Beom Ernjei, pronalazi u jednom od ključnih motiva na kojima je zasnovana ova drama, na činjenici da su dve sestre još u detinjstvu razvile žestoji suparnički odnos boreći se za primat kao devojčice-glimce u holivudskoj filmskoj produkciji. Tada začete ljubomora i suparništvo će se tokom godina koje budu usledile razviti u žestoku mržnju. Na početku komada sestre zatičemo kao žene u poznom dobu života – jednu kao propalu alkoholičarku, a drugu nepokretnu, pošto je mnogo godina ranije doživela saobraćajnu nesreću koju je, po opštem mišljenju, prouzrokovala njena sestra.

Opskurna sudbina dece-glumaca koja nakon munjevitog holivudskog uspona i veličanstvenih trenutaka slave odveć često završavaju tragično, najčešće u paklu alkohola i droge, asocirala je autore ove scenske adaptacije na sumornu priču o Džudi Garland. Naime, slavna junakinja najpopularnije filmske ekranizacije Čarobnjaka iz Oza, glumica koja se sedamnaest godina odigrala ulogu Doroti u filmu Viktora Fleminga iz 1939, paradigma je tužne sudbine malih filmskih zvezda. I ona je, baš kao i Bebi Džejn iz Farelove priče, nakon sumraka karijere i nikada više dosegnutog uspeha koji je imala kao Doroti, sve više tonula u alkohol i ludilo, da bi joj život u 47. godini prekinula prevelika doza barbiturata.

Asocijativno povezivanje tragične sudbine Džudi Garland i priče o Bebi Džejn Hadson odvelo je  Ernjeijevu i Galamboš u niz scenskih digresija. Njihov smisao je bio u ilustrovanju pomračenog stanja svesti glavne junakinje predstave, ali i uspostavljanju veza između sadašnjeg trenutka i prošlosti. Između pakla u kojem Džejn dotrajava opterećena grižom savesti zbog sestrine nesreće, za koju i sama krivi sebe, i varljivih sećanja na srećno detinjstvo. U svojim deliričnim snoviđenjima obeznanjena Džejn će videti aktere Čarobnjaka iz Oza – Strašila bez pameti, Limenog drvoseču koji nema srce, plašnjivog Lava i Zapadnu vešticu. I baš kao i u bajci o devojčici iz Kanzasa koju je tornado odneo put Smaragdnog grada, i u košmarima Bebi Džejn će likovi iz njenog realnog života da preuzmu obličja aktera bajke. No songovi koje sada budu svirali i pevali nimalo neće pripadati bajkolikom svetu. Naprotiv, oni će samo još više podsticati frustracije i paranoje nekadašnje filmske zvezde.

Sama po sebi rediteljeva namera da strukturu scenske igre obogati songovima nije rđava, a to nije bila ni njegova ideja da u predstavu uvede elemente priče o Čarobnjaku iz Oza, no problem nastaje zbog načina na koji je to uradio, zbog činjenice da su konkretna rešenja uvođenja songova delovala poput digresija, da su narušila i nepotrebno opteretila kamerni karakter osnovne priče te ugrozila dinamiku glavne priče, a pri tom su još i zbunjivala gedaoce. U tako uspostavljenom složenom kolopletu nit predstave se povremeno gubila pa se činilo kao da smo se iznenada našli u priči koja ni po duhu ni po sadržaju nema veze s onom koja je do tada trajala. U tom kontekstu je i samo finale predstave odocnelo – kada bude otkiriven pravi uzrok invaliditeta nesrećne Blanč, te Džejn napokon sazna pravu istinu: ne samo da svojevremeno, razume se pijana, nije pokušala da ubije svoju sestru i unesreći je, nego da je, naprotiv, Blanč nameravala da se njoj osveti te je sama stradala u saobraćajnoj nesreći.

Monika Pešic je sasvim opravdano i tačno bazirala lik Bebi Džej Hadon na stanju teškog alkoholizma, uspevajući da na momente probuđenim emocijama koje su poticale iz srećnih vremena detinjstva ozari ovaj nesrećni karakter i drugačijim bojama, ali i da se naglo vrati u stanje beznađa. Blanč Žuže Kalmar je, kao što i treba, sve do samog karaja ostavljala utisak nevine žrtve svoje osvetoljubive sestre, a tek je igrajući rolu zle Zapadne veštice dozvoljavala da se nasluti Blančina prava priroda. Valja naglasiti da su obe glumice srećno izbegle da na bilo koji način provociraju asocijacije na Bet Dejvis i Džoan Kraford, Džejn i Blanč iz slavnog Oldričovog filma. Naprotiv, sledeći vlastite senzibilitete, Pešićeva i Kalmarova su svoje uloge gradile drugačijim, pozorišnijim sredstvima.

Scenografija Katalin Libor, koja je bila i kostimograf predstave, te Petera Galamboša sjajno je definisala ambijent u kojem se događa ova horor priča. Spretnim a jednostavnim rešenjima scenografija je efektno oblikovala različite prostore sna i jave, sećanja i maštanja u kojima se dešava radnja, te je tako stvarala mogućnosti koje ova inscenacija, nažalost, nije iskoristila.

Aleksandar Milosavljević

Foto: Narodno pozorište Subotica

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.