Andrej Čanji: Građanski imaginarijum o silikonima

Estetika dugačkih noktiju, a još viših štikli, silikonskih usana i još silikonskijih grudi, tona i još više tona šminke, ušla je u Atelje 212, a sa njom posredno i čitava kultura estrade, splavova, Zadruga i Parova. Takav kulturni milje februara meseca susreo se sa barikadama elitističkog gađenja jednog dela ansambla Beogradskog dramskog pozorišta koji se protivio održavanju manifestacije Balkan Awards u toj umetničkoj kući. U svom obrazloženju naveli su: „Balkan Awards je manifestacija šunda, kiča i najgoreg ukusa i nije joj mesto na sceni gradskog pozorišta. (…) Pozorište treba da predstavlja ustanovu koja se bavi prosvećivanjem društva.” Za razliku od svojih vračarskih kolega koji su sebe proglasili arbitrima ukusa i prosvetiteljima, umetnici Ateljea 212 zapitali su se šta to generiše jedan naopak sistem vrednosti koji toliko smeta elitistima pa su na scenu svoje starogradske, svetogorske adrese uveli tri paradigmatične sponzoruše: izvesnu Mirelu, Ivanu i Jovanu. Ipak, imajući u vidu da su tri glavne i jedine junakinje predstave žene, kao i čitav autorski tim osim kompozitora i scenografa, ovaj Ateljeov projekat ne bavi se samo navedenim šundom i kičem, već ih posmatra kroz žensku perspektivu pokušavajući da targetira patrijarhat i lošu ekonomsku situaciju kao osnovne uzroke estradne frivolnosti i ženskog položaja unutar takve društvene konstelacije. Predstava kojom se to čini je „Ovaj će biti drugačiji“, autorke Staše Bajac, u režiji Đurđe Tešić. Tekst je Ateljeu preporučila osvojena nagrada Hartefaktovog konkursa za najbolji angažovani dramski tekst 2017. godine.

Tamara Dragičević (Mirela), Ana Mandić (Ivana) i Milica Janevski (Jovana) su se spustile na dno te anatemisane antiprosvetiteljske banalnosti i površnosti u leglo arhineprijatelja građanstva i glumile onaj društveni sloj čiji su reprezenti Milena Kulić, Mimi Oro, Tijana Ajfon ili Nataša Moskva. Ali time su zapravo podsetile da su i gluma i kritika pa i pozorište kao takvo, studija, komentar, analiza, problematizovanje svakog društvenog fenomena i da su osuda i eliminacija principi na kojima oni ne smeju da se zasnivaju. Stisnuta grla i duboka glasa, poput Cecinog stila pevanja ili navijačkog načina govora, njih tri iskazuju svaka svoju životnu ispovest, vodeći računa da im se ne odlepe veštački kilometarski nokti, zabacujući svoju nadograđenu kosu, a u stvari scensku periku, unazad, ističući svoje skupo plaćene telesne atribute, a zapravo jeftine pozorišne sunđere ispod push-up helanki i crop-top majica sa printom leopardovog krzna, i gacajući na štikletinama po minimalističkoj scenografiji – plišem presvučenom podijumu (kostimografkinja: Maja Mirković; scenograf: Siniša Ilić).

Tekst je sačinjen od monologa i dijaloga tri junakinje: o ćaletu koji je svoju ćerku zvao sine, majkama koje su rmbačile prekovremeno ne bi li uštedele neki dinar za ćerke, nasilju koje nad sobom sprovode estetskim zahvatima, nasilju koje trpe od svojih partnera, međusobnom ponižavanju, seksualnim iskustvima, venčanjima, trudnoćama i muškarcima – ponajviše o muškarcima i tome kako im udovoljiti i kako ih zadovoljiti. Ove ispovesti su priče o komodifikaciji sopstvenog tela i njegovom pretvaranju u seksualni objekat, dok replike otkrivaju da ispod te komodifikovane nafrakanosti čuči i dalje naivnost devojčica iz provincije koje su trbuhom za kruhom, uzmičući od bede prodale jedino što su imale – sebe. O tome svedoči scena u kojoj Ivana poredi bedne uslove porodičnog doma koji je smrdeo na zapršku sa trenutnim komforom kojim raspolaže zahvaljujući svom muškom partneru: od električnog čajnika na dugme i podnog grejanja do dve spavaće sobe. Za vreme njenog monologa Mirela i Jovana simuliraju seksualni odnos sa velikim plišanim medvedima.

Režija Đurđe Tešić se većma ogleda u poigravanju tim plišanim igračakama s namerom da se potcrta razmena koju žene obavljaju nudeći svoje telo muškarcima za materijalnu blagodet. Iako je u tekstu kroz spomenute ispovesti nagovešteno da je raspored moći u takvom odnosu naklonjen muškarcu jer je on vlasnik svega o čemu su devojke maštale, takva konstelacija na rediteljskom planu nije dovoljno problematizovana niti dosledna. Prikaz žena koje su odrastale u siromašnoj provinciji dat je krajnje jednostrano. Ako model udruženog delovanja kapitalizma i patrijarhata neminovno proizvodi jedan isti stereotip sponzoruše kakav igraju sve tri glumice, kako to da mi ipak ne živimo u silikonisanom univerzumu barbika? Da li su na primer sve devojke neobrazovane kao što je to slučaj sa junakinjama u ovoj predstavi? Mogu li one da misle nešto drugo a da to nije plan osvajanja muškarca, u paketu sa svim njegovim posedom?

Kada je reč o nejasno formulisanim rediteljskim naznakama ističe se ambivalentna simbolika medveda: tri plišane groteske koje scenski popunjavaju upečatljivo fizičko odsustvo muškaraca. Jedno od značenjskih implikacija tog rediteljskog izbora moglo bi da bude i to da je muškarac ovde prisutan kao pasivna igračka kojom upravlja žena. Da li se time onda pacifikuje i abolira uloga muškaraca u životnom iskustvu ovih mladih devojaka? Jer ako se medvedima pripisuje seksualna neutaživost muškaraca u scenama seksa, zašto se onda muškarcima ne bi pripisala pasivnost i bezopasnost igračke? Da li se time i socijalni i ekonomski pritisci koji primoravaju mlade žene da prodaju svoje telo negiraju kao glavni uzrok njihovog položaja, a odgovornost svaljuje na njihovu nemogućnost da prevaziđu svoje devojačke maštarije oličene u nekontrolisanoj višesmislenosti plišanih medveda? Stvara se utisak da ova simbolika izmiče kontroli režije, te potencijalno svaljuje odgovornost za komodifikaciju ženskog tela na ženske fantazije.

Prikazana iz navodno autentičnog ugla tri sponzoruše, ova predstava Ateljea 212 izobiljem komičnih efekata koje proizvodi na planu primitivizma protagonistkinja, ostavlja prostor da se njena agenda protumači i kao izraz podsmeha prema glavnim junakinjama. Tako u jednoj od scena, Jovana opisuje nasilno seksualno iskustvo u komičnom registru, sve do momenta kada partner počinje da je davi; ovo nasilje okončava se tek kada Jovana svog partnera ne izbode makazama, a ovakav nagli preokret iz zabavnog u ozbiljan ton izaziva sažaljenje i kajanje zbog prethodnog podsmeha. Niz duhovitosti i karikaturalizacija jednog društvenog tipa žena proizišlog iz građanskog imaginarijuma o životu sponzoruša, završava se u patetičnom obrtu kojim se konstatuje da se ispod slojeva šminke i silikona krije patnja.

Postavlja se pitanje za koga i sa kojom namerom je pravljena ova predstava. Da li za, kako bi to rekao ansambl BDP-a, prosvećivanje publike, one fine građanske kojoj se poručuje da treba imati razumevanja i sažaljenja prema svim starletama iz rijaliti programa kojih se toliko gadi? Ili možda da se zaobiđe lažni građanski moral kako bi se uglađena publika sladila miljeom kog se pred kanalima Pinka i Hepija gnuša? Ipak, možda se upravo na tim nacionalnim frekvencijama i nalazi svet koji ova predstava pokušava da predoči i čiji je auditorijum pozvaniji da sudi o njenoj verodostojnosti, relevantnosti i načinu reprezentacije žena i estradne estetike. U tom smislu mora se uputiti jedan ozbiljan predlog – da se predstava „Ovaj će biti drugačiji” igra, recimo, u Zadruzi pred svom njenom publikom i svim njenim učesnicima. Time bi mogao da se započne dijalog između suprotstavljenih svetova visoke i niske kulture čiji se skupovi retko i samo delimično presecaju. To ne bi bila sramota za pozorište, već pohvalni izlazak iz hermetičnih okvira elitističkih građanskih naslada.

Andrej Čanji

Foto: Atelje 212

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.