Kritičarski karavan | Andrej Čanji: Samoubistvo rikošetom
16444
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16444,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-7.4,vc_responsive

Andrej Čanji: Samoubistvo rikošetom

„M.I.R.A.”

M.I.R.A., koncept i režija: Andraš Urban, Bitef teatar

Svoj trideseti rođendan Bitef teatar proslavio je predstavom u kojoj se kaže da nam Bitef ne treba, da je napravljen zbog “seksualnih perverzija Ćirilova i Mire” i da je bolje da se pare uložene u festival i pozorište pod tim imenom preusmere na domaću kulturu. Predstava obiluje ovakvim opaskama koje ne nišane samo slavljenika. One poput rikošeta pogađaju čitavu pozorišnu scenu Srbije proglašavajući je „mrtvačkim teatrom“, a sahranjuju je saopštenjem da je „prazan prostor, prepuna masovna grobnica u kojoj se krici ne čuju od aplauza.“ Na osnovu predočenih navoda uočavaju se oprečna stanovišta. S jedne strane nacionalistički diskurs kritikuje ulaganje državnih sredstava u promovisanje stranih vrednosti insistiranjem na srpskim umetničkim sadržajima, dok se sa druge strane, pozivanjem na dijagnoze stranca Pitera Bruka, ispisuje umrlica domaćem teatru koji živi u čauri samozadovoljstva. U središtu tog sukoba između filozofije palanke i duha samoporicanja figurira lik Mire Trailović koja je provetravala Beograd internacionalnim vetrom, ali je stajala i na ustajalom vazduhu nacionalističkog mitinga Bratstva i jedinstva Slobodana Miloševića 1988. godine. Kroz polemiku o njenoj zaostavštini Andraš Urban koji potpisuje koncept i režiju ove predstave istražuje dijabolične manifestacije srpskog društva od početka devedesetih do danas. To čini kroz prizmu teatra koji ne adresira društvene podeljenosti i ne pokušava da bude mesto kritičkog dijaloga, već postaje onakav kako je opisan u prvom poglavlju Brukovog “Praznog prostora” – mrtvački – koji reprodukuje već postojeće forme i kojem su provokacija i subverzija strani. Urban tako postavlja krajnje bolno pitanje o kritičkoj i propagandnoj ulozi pozorišta u političkim sukobima – čime pozorište u Srbiji pravda sopstvenu egzistenciju(?).

Predstava M.I.R.A. počinje Mirjanom Karanović koja u ulozi Mire Trailović, nežnim, umirujućim tonovima, u stilu hipnotišuće seanse isporučuje svojevrsnu poetiku pozorišne umetnosti, u kojoj umetnik plaća cenu izgovorene istine, a publika ne mora da radi ništa osim da pasivno posmatra. Istina koju će nam saopštiti biće data u fragmentarnoj formi. Mirjana Karanović i četiri mlade glumice – Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić – u tempu presto i dinamici forte do kraja predstave uz pomoć mikrofona, bubnjeva i harmonike (muzičari: Danilo Tirnanić i Ivan Mirković) proizvode burnu orkestraciju suprotstavljenih ideoloških stavova. Izvodi se pesma Danila Kiša “Na vest o smrti godpođe M.T.” za koju je sastavljena muzička pratnja (kompozitorka: Irena Popović Dragović); nakon ovog songa sledi nacionalistički intoniran Miloševićev govor koji je bio uvod u raspad Jugoslavije. Početni stihovi – “Kako dobro obavljen posao smrti” – u ovom kontekstu postaju referenca na sve živote izgubljene u ratu devedesetih, dok pesma o smrti Mire Trailović postaje izraz kolektivnog stradanja sa kojim društvo ne ume da se suoči. Naredni fragment zato predlaže kolektivnu demenciju, kao jedini način da se sačuva mentalno zdravlje. Drugim rečima, zločini se zaboravljaju i poriču kako bismo se “spasili” od odgovornosti. Ovom korpusu zaboravljanja pripada i song “Daj nam sunca”, iz mjuzikla  “Kosa”: legenda o antiratnoj predstavi gubi smisao u zemlji koja se raspala u krvavom ratu, a pasivnoj publici ostaje da se pita da li je ko-rediteljka te predstave 1988. podržala Miloševića zarad otvaranja Bitef teatra naredne godine.

Režija takvih furioznih fragmenata, ipak, na momente odaje utisak repetitivnosti, a često insistiranje na mikrofonima, vici, psovkama, ponavljanju replika, igranju ludila drhtanjem i buncanjem pruža osećaj monotonosti. Teško je stilski i tematski razlikovati na primer scene mitinga ili kolektivne demencije ili one u kojoj se raspravlja o svrsishodnosti Bitefa. Fragmenti koji se izdvajaju i sprečavaju da predstavom zavlada monotonija upravo su oni koji rabe tišinu i glumačku odmerenost Mirjane Karanović. Osim prve scene pozorišne seanse, takva je i scena silovanja, najpotresniji momenat predstave, kako po mučnom efektu koji proizvodi, tako i po značenjskim aporijama koje angažuje. Na kritiku nacionalističkih glasova kako jedna od naših najpoznatijih glumica uvek igra muslimanke koje siluju Srbi, Karanović leže na scenu i igra Srpkinju koju siluju pripadnici drugih nacionalnosti. S jedne strane udovoljava se nacionalističkim kritičarima scenom kojom konačno mogu da pravdaju zločine i odgovore optužbama da su Srbi “genocidni narod” jer se u njoj prikazuje da su i oni bili žrtve. Sa druge, scena se može tumačiti kao simulakrum nasilja koji Srbi sprovode nad sobom odbijanjem da se zapitaju nad sopstvenom odgovornošću, jer Mirjana Karanović na sceni ipak leži sama.

Predstava M.I.R.A. nizom paralelizama između zavađenih ideoloških strujanja adresira neke od ključnih problema naroda koji je u zavadi sa samim sobom jer ne ume da se suoči sa sopstvenim greškama i sprovede unutrašnji dijalog. Pozorište koje ne prepoznaje taj ključni momenat i koje ne postavlja pitanja od društvenog značaja ne opravdava svoje postojanje. Kako je onda ovo predstava o Miri Trailović? Pa i nije. Ne nužno o njoj. Naslov sam deli slova njenog imena tačkama i stvara skraćenicu čije značenje nije definisano. Ali značenje je možda upravo u tome da su sva naša imena podložna takvom kritičkom razlaganju sopstvene pojedinačne uloge u generisanju i održavanju kolektivnog ludila koje živimo. Umesto prigodne predstave o biografskim anegdotama Mire Trailović, Andraš Urban je pokušao da problematizuje ulogu pojedinca u društvu time što je kroz motive individualnog života ispričao pripovest jedne zajednice, pokazavši neodvojivost lične odgovornosti u političkom.

Andrej Čanji

Foto: Bitef teatar

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Autor

Andrej Čanji

Datum
Kritika predstave
M.I.R.A.