Borisav Matić: U vrtlogu viktimizacije

Nije velika tajna da mnogi preduzetnici u Srbiji ne obezbeđuju adekvatnu bezbednosnu i zdravstvenu zaštitu svojim radnicima i time nemarno i profiterski ugrožavaju živote zaposlenih, istovremeno kršeći zakon države u kojoj rade. Ta država, sa druge strane, vrlo često ume da zažmuri na ovakve pojave, valjda zato što je i sama nemarna i neodgovorna, a – ko zna – možda i profitira od toga. Setimo se samo dvojice poginulih radnika na gradilištu Beograda na vodi, što nije rezultiralo samo ćutanjem nadležnih organa, već i normalizacijom ovakvih dešavanja od strane predsednika Vučića, simbolizovanom kroz izjavu da “u SAD na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora”. Situacija postaje sve alarmantnija, pa je samo u 2018. poginulo 53 radnika.

O ovom problemu odlučio je da progovori Kokan Mladenović, u saradnji sa autorskom ekipom s kojom je postavio predstavu Pad u Centru za kulturu Svilajnac. Predstava simptomatičnog naziva tiče se građevinskog radnika (Branislav Trifunović) koji zbog nepostojeće zaštitne ograde gine padom sa zgrade. Ceo slučaj je sagledan iz perspektive njegove ćerke, tinejdžerke (Jelena Blagojević), a veći deo zapleta se tiče i razmirica koje postoje između njih dvoje, te ćerkinog kajanja nakon očeve smrti. Ovakav sudar javnog i privatnog života prožima celu predstavu, toliko da će se na kraju potpuno izbrisati linija između ove dve sfere. Time se jasno sugeriše da je političko delovanje pojedinca uvek i lično, kao i obrnuto.

Ova ideja se ne ostvaruje se samo kroz narativ – autori teksta su reditelj i dramaturškinja Branislave Ilić – već i kroz scensku postavku. Dok se, sa jedne strane, predstava bazira na kamernim dramama, te građenju uverljivih odnosa među likovima u porodičnom ili poslovnom okruženju, sa druge se na sceni pojavljuju rešenja koja ukazuju na položaj radnika u širem, društvenom kontekstu Srbije. Tako se redovno na pozadini scene projektuju natpisi među kojima su i: Zašto niko nije kažnjen?; Koliko košta ljudski život? i Da li su ljudi roba? Slično se dešava – što su možda i najefektniji momenti predstave – kada ćerka u mikrofon čita isečke iz zakona o pravima radnika i obavezama preduzetnika; ovo predstavlja kontrapunkt događanjima iz predstave, ali i iz realnosti u kojoj je poštovanje zakona i ljudskog dostojanstva passé.

Ipak, ako su u Padu lično i političko gotovo sinonimi, valja obratiti pažnju na političnost koju nude karakteristike likova. Pođimo od onih ženskih. Lik tinejdžerke je prikaz pripadnice generacije koja je opijena društvenim mrežama i popularnošću, do te mere da će oca, zarad lajkova i pregleda na instagramu, naterati da kao model učestvuje u reklami kompanije koja ga eksploatiše. Drugi ženski lik, obeležen i nazvan zamenicom Ona (Nina Nešković) eksploatiše i maltretira radnike na poslu, a putem telefonskih razgovora se dodvorava bogatašima koji treba da se usele u luksuzni kompleks stanova u izgradnji. Ona ne samo da manipuliše činjenicama, već i ljudskim životima, ne prezajući ni od čega da ostvari svoj cilj – novac i poslovni uspeh. I dok pred našim očima dva mizogina karaktera delaju, treći lik – muškarac – mukotrpno radi ceo dan kako bi jednoj obezbedio pristojan život (što ona, naravo, ne poštuje), a drugu zadovoljio svojim radom.

U glumačkim ostvarenjima vidljiv je napor da se ovi likovi uzdignu iznad mizoginih teza. Nina Nešković oživljava svoj lik ubedljivo izražavajući čitav spektar emocija, od otvorenog besa i agresivnosti, preko manipulativnog glumljenja tuge i saosećanja, pa do momenta radosti zbog ličnog uspeha. Mlada Jelena Blagojević se nalazi u sličnoj situaciji. Uverljivo igra sebičnu tinejdžerku koja bi sve da rešava vikom i durenjem, ali se spretno snalazi i kada peva songove, čita zakone i distancirano prepričava delove radnje – poput iskusne govornice. Na žalost, oba lika ostaju duboko problematična, ne zahvaljujući glumi, već rediteljskom konceptu.

Lik radnika pati od dva slična problema. Prvi je što liku roditeljstvo nije osobina, već osnovna funkcija, o čemu svedoči i naziv lika u drami – Tata. Zabrinjavajuće je što se ovim rešenjem implicira da bi o radnicima trebala da postoji briga samo u slučaju da su oni očevi jer, zaboga, kada pogine otac – ima ko da ga žali, a kada pogine radnik koji nije otac – ima manje prolivenih suza. Druga akutna funkcija Tate je što je konstantno predstavljan kao žrtva, čime se upada u zamku viktimizacije društvene grupe koja jeste ugrožena, ali kojoj se svođenjem na funkciju oduzima dignitet. Ovaj problem uspeo je, ali u nedovoljnoj meri, da relativizuje Branislav Trifunović koji radnikovom karakteru daje dozu revoltiranosti.

Pad Kokana Mladenovića nastao je sa ciljem da se čuje glas o problemu ugroženosti radnika u Srbiji, a završio se tako što i sam sprovodi stigmatizaciju nad njima, i usput targetira ženski rod. Na kraju se ispostavlja da nije čak ni reč o političkoj impotenciji dela koje je nastojalo da bude angažovano, već o društveno retrogradnoj predstavi koja je ovoga puta stavila pozorište u rang ostalih institucija koje ugrožavaju ranjive društvene grupe.  Ostaje nada da će se neko u savremenom srpskom pozorištu pobuniti protiv oba principa i progovoriti hrabrim i promišljenim kritičkim jezikom, što je ovom društvu preko potrebno.

Borisav Matić

Foto: Centar za kulturu Svilajnac

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.