Dragana Bošković: Ceo svet je mesara

Smeštajući u svemoguću formu groteske zanimljiv tekst Uglješe Šajtinca „Animals“, rediteljka Snežana Trišić je izbegla obavezu da opravda scensku transformaciju ljudi u životinje i obratno.Zapravo, to bi se,u dramskoj formi, moglo pokazati i osobinama dramskih karaktera, njihovom psihološkom transformacijom. Groteska dopušta preterivanje,štaviše,računa sa njim, kao i sa eksplicitnošću, ilustracijom, naivnošću i poigravanjem surovošću bajke.

Mladi glavni lik, Hristifor(izražajan,ipak pomalo krut Filip Hajduković) mora da se obračina na svojom porodicom, majkom (uverljiva Biljana Nikolić), ocem (slikovit Bojan Veljović) i bratom (odličan Nikola Rakić),koji su se, za njega, pretvorili  u  zveri-ajkulu,medveda i krokodila.Hristifor hoće da se oženi raskošnom mesarkom Divnom( lepa Sanja Marković), koja ima surovog očuha (spretan, povremeno prejak  Dejan Tončić). Pripremajući Šekspira na sceni, uz pomoć mesara i svoje drage,Hristifor planira  da uvuče mrsku porodicu u „mišolovku“, i da ih likvidira, da bi mogao da nastavi sopstveni život. NJegov „trip“, da mu od porodice-zveri preti smrtna opasnost, poigravanje je najdubljim porivima odrastanja, andersenovskim motivima surovih bajki, „oceubistvom“, koje je neophodna faza u konačnom psihološkom osamostaljivanju ljudske jedinke. Spretno manipulišući  poznatim dramskim motivima,u kojima je nezaobilazna tema porodica,i kako se iščupati iz njenog smrtonosnog stiska, Šajtinac je ovu zanimljivu i surovu alegoriju okrenuo u psihodramu, u kojoj smrt nije surovija od preživljavalja. Temu sticanje i gubljenje identiteta,borbe za njegovu autentičnost i nemogućnost izlaska iz (životinjske) ljudske prirode, Snežana Trišić je efektno, razumljivo rastumačila, u scenskom obliku, koji ne trpi improvizaciju. Raspad smisla, koji bi doveo do apsurda, da nije uključena velika doza groteskne ironije u poistovećivanju životinjskih afekata kod ljudi i antropomorfnosti  kod zveri,  predstavu „Animals“ je učinio razumljivom, ako ne uverljivom, kao priču o borbi za dobre ciljeve, čak i kada im je ishod tragičan.

Za očiglednu nameru, da se progovori o istinitosti i mogućnosti ljubavi i ljudskosti, možda je bilo potrebno „spustiti“ nivo ludila u tumačenju animalnih instikata i „zaigrati“ više na ljudsko, koje je ključ za ljubav, kao izlaz iz besmisla. Dati prirodnosti veću šansu.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Foto: R. Vučković