Dragana Bošković: Makedonski pogled u Moskvu

Makedonski glumac, pantomimičar i reditelj, Trajče Đorđiev, smatra da je laž i velika obmana težnja /Rusa? Srba? Makedonaca?/ da odu i predaju se dalekom, nepoznatom, primamljivom prostoru… Moskve… Singapura, Njujorka… Da je to lakše nego ostati gde si, jer osećaj beznadežnosti nosimo sa sobom… Tri kćeri i sin Čehovljevog pukovnika Prozorova su se obrele u ruskoj provinciji po potrebi očeve službe, nikad ne napuštajući nadu da će se vratiti u Moskvu, u kojoj im je prirodno okruženje. Život je u međuvremenu prošao, a one, po odlasku vojnog garnizona, zauvek ostaju u zabitoj palanci…

Pozorište „Bora Stanković“, posle katastrofe, u kojoj im je izgorela zgrada,pokušava da, na sceni Doma vojske, održi i kvalitet i kvantitet svog repertoara, u zaista teškim uslovima. I to treba bez ostatka pozdraviti.

Uvek dobar ansambl ovog teatra je „Tri sestre“ prikazao i tačno, i emotivno. Gost reditelj, Trajče Đorđiev, je iskoristio činjenicu da se igra u Domu vojske, pa je večnu žal tri sestre Prozorov smestio u neformalni ambijent izvesne balske dvorane. U nekoliko navrata, na maloj sceni, sa jedne strane dvorane, zaigraju sestre u svom detinjstvu. Vrlo efektno, umešaće se i na kraju – kada su sve iluzije izgubljene i svaku je život pronašao na mestu, na kome nije želela da ostane. Druga scena, na suprotnoj strani, iskorišćena je za uveličane fotografije grada Moskve, koje se, po nekom dramskom redosledu, vrte pred nama i pred sestrama. Ovo rešenje stavljamo reditelju na dušu : suviše je ilustrativno, očigledno, i,smatramo, nepotrebno. Mimo toga, mizanscen, među publikom, Olge /Radmila Đorđević/, Maše /Žetica Dejanović/ i Irine /Kristina Janjić Stojanović/ je pomogao i njima, i publici, da klaustrofobiju njihovog života doživi u scenskom pokretu, bez monotonije i nepotrebnih pauza. Sve tri sestre su, tumačeći različite karaktere i sudbine Prozorovih kćeri, uverljivo dočarale složenu Čehovljevu dramaturgiju, u kojoj sve što je rečeno nije i istinito, kao u klasičnom realističkom teatru. Svaka je, ispod stvarne tuge, lažne veselosti ili nedostojne ljubavi, imala tajnu, koja je gledaocima bila jasna do bola njihovih osujećenih sudbina.

Ostatak ansambla, Milena Stošić /Natalija Ivanovna/, Marko Petričević /Prozorov/, a zatim i Aleksandar Mihajlović /Kuligin/, Nenad Nedeljković /Veršinjin/, Bojan Jovanović /Tuzenbah/, Dragan Živković /Soljoni/, Saša Stojković /Čebutkin/, Ninoslav Trajković /Ferapont/, Tamara Stošić /Amfisa/ trudio se da sledi rediteljevu zamisao, da igranje među gledaocima nije samo dosetka, već i način da im se, i bukvalno, zagleda u oči i direktno obrati. To nije lako, a Vranjanci su uspeli u tome.

Scena i izbor muzike su bili povereni reditelju, a vrlo dobre kostime je kreirala Ivana Mladenović.

Dobra predstava i na dobrom mestu.

Dragana Bošković (Večernje Novosti, 12.02.2016)