Dragana Bošković : Opasne godine i opasne teme
Rajner Verner Fasbinder / Bojana Lazić, Narodno pozorište Pirot
Narodno pozorište Pirot se bori sa mnogim nedaćama. Za poštovanje je trud direktora Gradimira Filipovića i njegovog ansambla da ne posustanu i da pozorišne sladokusce počaste sa nekoliko projekata, koji su nagrađivani i o kojima se priča.
U ovim opasnim (za kulturu) vremenima, pozvali su mladu rediteljku Bojanu Lazić (“Ožalošćena porodica”, Šabac, “Čekajući Godoa”, JDP, “Pomorandžina kora”, Teatar “Puls” Lazarevac…). A rediteljka je izabrala da postavi na scenu “Žabara”, komad kontroverznog filmskog i pozorišnog reditelja, Fazbindera (1945 – 1982).
Opasna je i tema: grupa besposlenih i vaspitno zapuštenih nemačkih tinejdžera visi “na ćošku”, ispijajući pivo i remeteći red. Među njih dolazi mladi grčki gastarbajter, koji pomera težište simpatija i antipatija grupe, naročito onda, kada se jedna od njihovih zaljubi u “Žabara”… Nasilje je prosto prirodan izlaz iz ove opasne i veoma prepoznatljive situacije… Najvažniji motiv Fazbindera da napiše “Žabara” možda i nije samo opšteraširena ksenofobija, koja je boljka i siromašnih i bogatih. Tema ove gorke predstave je i psihologija (patologija) čopora, koja eskalira u svojevrsno navijačko nasilje. Navijači, to je ključ mržnje prema drugom, drugačijem i, ne daj bože, boljem…
Pirotski ansambl je, ne po prvi put, dao sve od sebe i odigrao frenetičnu, brzu, opominjuću predstavu, u kojoj nema nedužnih. I “Žabar”, Jorgos, ima svoje mane. I on bira prečicu da se inkorporira u društvo, i on nema dovoljno građanskog šlifa da se izbori na dostojanstveniji način.
Aleksandar Radulović (Paul), Zoran Živković (Erih), Aleksandar Đinđić (Bruno) su muški deo ovog čopora, i njihova igra je, uprkos trvenjima među njima, kolektivno dobra. Mnogo puta viđeni detalji (irska dramaturgija nasilja nas je zatrpala ovom vrstom komada), simuliranje seksa, telo u fokusu igre na sceni, jurnjava, koja daje utisak dramatičnosti, ovde su bili dobro plasirani i odigrani. Mihaela Stamenković (Mari), gošća u ovom ansamblu i gotovo stalna glumica Bojane Lazić, i ovde je bila probirljiva u glumačkim sredstvima za iskazivanje svoje naklonosti “Žabaru” Jorgosu. To je ovu predstavu umnogome spaslo od banalnosti i ostavilo je na dobroj meri umetničkog izraza uličnih zbivanja. Aleksandra Stojanović (Helga), Marta Keler (Gunda), Danijela Ivanović (Elizabeta), a naročito Borjanka Ljumović (Gunda), pokazale su mnogim prestoničkim pozorištima koliko urban i moderan, a ipak emotivan može da bude glumački izraz u dramaturgiji “krvi i sperme”.
Jorgos (Aleksandar Aleksić) je bio, u ovoj rediteljskoj zamisli, pomalo operetski lik, koji budi simpatije svojim neznanjem jezika zemlje u koju je došao, uprkos njegovoj očiglednoj manipulatorskoj nameri prema Mari, isto onako kako je “na kvarno” pokušao da se “upuca” u novu sredinu. I on je, dakle, jedan od njih.
Uvođenje Isusa (Slaviša Jovanović) dalo je humorističnu, a ne apsurdnu notu ovoj igri. Nedovoljno univerzalno locirana, posle stravičnih vesti kojima nas obasipaju mediji, o vršnjačkom, dečjem, navijačkom nasilju, ovaj Fazbinderov komad je pomalo prevaziđena opomena da nema nevinih. Ni jednakih.
Dragana Bošković (Večernje Novosti, 12.12.2014)