ФЕСТиМИР – ПРВИ ФЕСТИВАЛ ДРАМСКИХ СЕКЦИЈА И СРЕДЊИХ ШКОЛА ИЗ МАТИЦЕ И РЕГИОНА

У суботу 4. марта 2023. у Позоришту лутака ,,Пинокио’’ у Београду отворен је ФЕСТиМИР – Први фестивал драмских секција српских гимназија и средњих школа из матице и региона у организацији Земунске гимназије и Гимназије ,,Никола Тесла’’ из Будимпеште. Селекторке Александра Јелић (редитељка), Ирина Гилић (драматуршкиња) и Нела Михаиловић (глумица) изабрале су осам од двадесет две пријављене представе. На отварању Фестивала ученици Земунске гимназије извели су краћи уводни програм, у коме су направили корелацију садашње генерације и истакнутих предака. Жири у саставу: Елизабета Ђоревска, Ивица Клеменц и Бранислав Зеремски (глумци), Бора Балаћ (организатор) и Сања Каљевић (професорка из Земунске гимназије) током марта гледао је и изабрао четири најбоље представе, које су се пласирале на завршно такмичење фестивала ФЕСТиМИР у Будимпешти: ,,Она и он’’ (Средња школа ,,Ђура Јакшић’’ из Раче), ,,Породичне приче’’ (Ужичка
гимназија), ,,Људи којих нема’’ (Четрнаеста београдска гимназија) и ,,Три тачке’’ (Гимназија и стручна школа ,,Доситеј Обрадовић’’ из Новог Кнежевца). У Будимпешти је жири у саставу: Александра Јелић (редитељка), Маја Дејановић (глумица) и Анастасија Каргина (глумица) прогласио за најбољу представу ,,Породичне приче’’ Биљане Србљановић, у режији Хаџи Бојане Јовановић и Ирине Гудурић, у извођењу ученика Ужичке гимназије.

Ауторски текстови заступљени су у представама: ,,Три тачке’’ Горана Новакова, у режији аутора и у извођењу Гимназије и Стручне школе ,,Доситеј Обрадовић’’ из Новог Кнежевца, ,,Она и он’’ Сање Вељковић, у колективној режији уз менторску подршку Сање Вељковић и Биљане Продановић, у извођењу Драмске секције Средње школе ,,Ђура Јакшић’’ из Раче и ,,Неко мора да брине’’ Ане Костић, професорке српског језика и књижевности, у режији Милоша Ђекића у извођењу приштинске гимназије (Лапље Село). Представа ,,Три тачке’’ Горана Новакова у режији аутора и извођењу Гимназије и Стручне школе ,,Доситеј Обрадовић’’ из Новог Кнежевца приказује збивања негде између планета и на планети Земљи. У првој сцени пратимо опуштеност и неодговорност тамо негде између планета коју колико-толико контролише Бог.
У жељи да своју (не)проверену организацију пресели на Земљу, Бог одлучује да се лично ангажује и да заведе ред на Земљи. Тамо затиче еколошку неодговорност која се огледа у скупљању пластичних флаша у шупље џакове и неограничену експлоатацију радника. Бог доводи (привремено) људе у ред тако што повезује џакове са пластичним флашама, даје значај уметности у односу на конзумеризам и претвара новац у лишће као средство плаћања. Међутим, прави задатак чека Бога тамо одакле је дошао у вези са васпитањем сина, чешћег виђања жене и озбиљније космичке организације.

Представа ,,Она и он’’ Сање Вељковић у извођењу Драмске секције Средње школе ,,Ђура Јакшић’’ из Раче бави се константном умреженошћу средњошколаца, указујући на ризик од излагања психоактивним супстанцама и алкохолу, на ризике преурањених сексуалних односа и приказује породицу која престаје да буде сигурно место пуно љубави и разумевања. Иако су средњошколци у овој представи (и не само у њој) стално умрежени и подложни ,,култури’’ селфија, парадоксално немају праву комуникацију и емпатију. Умрежени су ,,живи’’, док је неумрежени Борис (Вукашин Грујић) ,,мртав’’, јер се бави само спортом (фудбал). Међутим, једино је неумрежени Борис спреман да помогне својој другарици Лени (Исидора Марковић) када она посумња да је затруднела. Публици остаје горак укус у устима када схвати да родитељи и
њихова деца у овој представи живе у два света, која се укрштају само у драматичним ситуацијама. Односно, баве се последицама које настају зато што не слушају и не виде проблеме своје деце. То је визуелно представљено тако што се родитељи појављују у форми театра сенки и иза платна, чиме се потенцира њихова алијенација. Представа ,,Она и он’’ завршава песмом ,,Да сам ја нетко’’ сарајевских Индекса, која није изгубила на значају и актуелности протоком времена, напротив.

Ученици приштинске гимназије (Лапље Село) извели су представу ,,Неко мора да брине’’ Ане Костић, професорке српског језика и књижевности, у режији Милоша Ђекића, глумца Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“ из Грачанице. Текст и представа са наглашеном еколошком поруком инспирисани су близином загађене реке Грачанке о којој нико не води рачуна. Као у некој еколошкој бајци, ауторка текста и редитељ приказали су ликове младића и девојака, који су неосвешћени по питању екологије, али и персонификацију риба, реке, па чак и вулкана женског рода. Мила Михајловић је као вулканка показала моћну сценску експресију, одличну дикцију, адекватну говорну радњу, способност не само за контакт игру већ и за пребацивање рампе када игра аd spectatores.

У групи представа које су настале на основу адаптација драма налазе се ,,Прах’’ Ђерђа Шпира у извођењу Ваљевске гимназије, ,,Нашата Коштана’’ Борислава Станковића у извођењу Гимназије ,,Гоце Делчев’’ из Куманова (Северна Македонија), ,,Породичне приче’’ Биљане Србљановић у извођењу ученика Ужичке гимназије и ,,Ожалошћена породица’’ Бранислава Нушића у извођењу Гимназије из Врања. Представа ,,Прах’’ у извођењу Ваљевске гимназије, према тексту мађарског писца Ђерђа Шпира у адаптацији и режији Милана Поповића, професора српског језика и књижевности, представља дуодраму која плени пажњу јасном еколошком поруком против рудника литијума. Редитељ Поповић развија комедију ситуације и карактера у којој се испоставља да је Џорџ Бернард Шо био у праву када је рекао да постоји само
једна ствар гора од тога да не добијете то што сте хтели, а то је да добијете то што сте хтели. Брачни пар који крпи крај са крајем и који дугује на све стране, осваја већу количину новца на лутрији, захваљујући мужу коме се коначно осмехне срећа. Међутим, играјући игру ,,шта би било кад би било’’, они на крају одлуче да запале тикет који који им је донео срећу са којом не знају како да се изборе. Матуранткиња Ива Видић игра опсесивно компулсивну жену која жели промену у свом животу, али се уједно плаши било какве промене. Петар Ускоковић, ученик другог разреда Ваљевске гимназије, игра њеног мужа са осећајем за контакт игру и за партнерско надигравање.

У представи ,,Нашата Коштана’’ у извођењу Гимназије ,,Гоце Делчев’’ из Куманова (Северна Македонија) адаптаторка текста и редитељка је покушала да осавремени комад Борисава Боре Станковића костимима за ликове Стојана и сеоских полицајаца, који су у модерном духу у односу на костиме других ликова. Прича је лоцирана у неко македонско мање место у коме још увек владају патријархални закони по којима глава куће има сва права, док жена и ћерке морају беспоговорно да слушају. Коштана, која се тек задевојчила својом лепотом и заносном песмом нарушава устаљени ред и мир, те представља предмет чежње млађих и старијих мушкараца са изузетком Арсе, председника општине. У представи није наглашено да је Коштана Ромкиња, која је са својом породицом друштвено обесправљена и парадоксално зато слободна. Редитељка уноси новине у текст представе тако што на једном месту Стојанова мајка реагује на ниподаштавање свог мужа монологом на публику. На жалост, овај поступак није касније разрађен, јер би допринео већем квалитету представе. Убачена сцена са прорицањем из шоље кафе које изводи мушкарац обучен у жену подсећа на пародичну верзију Тиресије из античких трагедија. Девојка која је играла Коштану је одлично певала, што је предуслов за играње ове улоге, али се сразмерно слабије сналазила у глуми. Када Стојан спаси Коштану од удаје за Асана, остаје упитно зашто Коштана пристаје да побегне са њим? За Стојана је она као трофеј који жели да освоји под условом да никада више не запева, што је вероватно и Асанова намера. Осим, ако редитељка Сања Тодоровска није желела да покаже да Коштана хтела не хтела мора да се уда да би заузела своје место у свету одраслих.

У представи ,,Породичне приче’’ Биљане Србљановић, у адаптацији и режији Хаџи Бојане Јовановић и Ирине Гудурић проф. српског језика и књижевности и извођењу ученика Ужичке гимназије, приказано је шта се догађа са светом одраслих у коме деца трпе последице њиховог делања, а поготово неделања. Ема Гускић у двострукој улози девојчице Милене и њене мајке, Душан Радивојевић у двострукој улози Милениног брата Војина и њиховог оца, као и Маша Шишић, као њихов син Андреја, играли су своје улоге реалистички када су били у улогама деце, а појачано у улогама одраслих. Сценски простор је дефинисан шаховском таблом и фигурама које имају мултифункционалну улогу. Рушење четвртог зида између позорнице и публике има за циљ да покаже да нема поделе на глумца и публику, већ да су сви хтели то или не део једне те исте приче. У текст су убачена и три монолога које је писала Милица Живковић (проф. српског језика и књижевности из Четрнаесте београдске гимназије), а изводе их Јана Илић, Јана Ђокић и Јанко Панић. Монолози имају улогу да дају интроспективни увид у свет деце коју гледамо на сцени. Музичку подршку у представи дају кларинетиста Јанко Панић и Маша Шишић (Андрија) која свира електричну гитару. У завршној сцени представе уместо породичног круга насиља, ипак је понуђен излаз (бар за Андрију) у виду његовог одласка у неизвесно, јер је за њега породична извесност постала неиздржива.

Представа ,,Ожалошћена породица’’ Бранислава Нушића у адаптацији и режији ученика Ђорђа Антића (ментор проф. Нела Димитријевић), у извођењу Гимназије из Врања, пример је драмског театра који је доследно спроведен од анализе текста, адаптације и режије талентованог ученика Ђорђа Антића (ментор Нела Димитријевић), рада са глумцима које краси колективна игра, примерна дикција и концентрација. Представа има одлично осмишљен мизансцен у коме доминира позиционирање на столице око стола. Такав мизансцен симболично представља степеновање моћи, које се огледа у заузимању упражњене столице чим неко устане. У глумачком ансамблу истиче се Богдан Стефановић, као привидно ауторитативни Агатон који је заправо као вода, јер се прилагођава свакој ситуацији. Повремено делује као да ни сам више не зна ко је он заправо, на шта га (срећом) подсећа његова околина. Као ехо одјекује његова заводничка прошлост које је његова жена свесна и зато га стално држи на оку.

Представа ,,Људи којих нема’’ Четрнаесте београдске гимназије у режији Милице Живковић је једини представник драме за образовање. У овој представи акценат је стављен на процес, а не на представу. У тексту представе се користе мотиви приповедака ,,Пут Алије Ђерзелеза’’, ,,Аникина времена’’, ,,Ћоркан и Швабица’’ и ,,Мустафа Маџар’’ Иве Андрића, нараторски део је микс текста адаптаторке Милице Живковић и Андрићеве беседе ,,О причи и причању’’, док је Милица Живковић написала уводну сцену и први део представе. Нараторка (Теодора Прибаковић) почиње причу о томе да народ увек има критичан став према било коме ко се разликује од просека. Ауторка Милица Живковић користи традиционалну народну игру за децу ,,Шири, шири, везени пешкири’’ трансформисану у игру (за одрасле) у којој се смењују кратки монолози. Овај део представе заокружује песма ,,Још не свиће рујна зора’’ у интерпретацији Милене Дудварски, која касније пева и песме ,,Мој дилбере’’, ,,Запевала сојка птица’’ и ,,Устај Фато, устај злато’’. Узорно извођење Милене Дудварски доприноси квалитету представе, а употреба народних песама у представи асоцира на ефекат отуђења из Брехтовог епског театра.

Први ФЕСТиМИР се придружио породици фестивала школских позоришта коју чине: Школско позорје у Новом Саду (основано 1994.), Позоришни сусрети у Крагујевцу (основани 1996.), Мајске игре у Бечеју, где школска позоришта чине важан део такмичарског програма, Фестивалу средњошколског театра Тин фест у организацији Културног центра Крушевац и средњих школа из Крушевца и Школском позоришном фестивалу у Лазаревцу. Први ФЕСТиМИР је имао свако вече неуобичајено велику посећеност, јер су све представе гледали ученици Земунске гимназије, професори београдских гимназија и бивши ученици гимназија и средњих школа учесника Фестивала који студирају у Београду. Такође, после сваке представе су вођени разговори са извођачима који су водили ученици Земунске гимназије. Професорка Сања Каљевић већ тридесетак година води Драмску секцију Земунске гимназије и дала је немерљив допринос за одржавање овог Фестивала. ФЕСТиМИР је имао генералну најаву на Другом програду Радио Београда у емисији Бескрајни плави круг која је посвећена интеракцији између матичне културе и дијаспоре.

ФЕСТиМИР – први фестивал драмских секција и средњих школа из матице и региона се налази у Годишњаку Института за дечју књижевност 3/2023.

Милан Мађарев

Критика је део пројекта Удружења критичара и театролога Србије под називом Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији који је ове године подржало Министарство културе Србије.