Kritičarski karavan | Ivan Medenica: Smrtonosna belina
15669
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15669,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ivan Medenica: Smrtonosna belina

„Glorija”

Ranko Marinković / Anđelka Nikolić, Narodno pozorište Subotica

Crkva i cirkus, dva ikonografski i svetonazorno jasno razdvojena i sukobljena prostora i sveta (sveto/svetovno, duh/telo, uzvišeno/trivijalno…), u čuvenom komadu Glorija Ranka Marinkovića objedinjena su prevashodno pozicijom žrtve – žene kao objekta. Na početku je Jagoda (alijas Sestra Magdalena, artistkinja Glorija) zamorče mladog fratra koji je, usled užarene ambicije da lažnim čudom („oživljenim“ kipom Bogorodice) vrati verska osećanja u narod, nesposoban da prihvati tuđu, ali i svoju zemaljsku ljubav. Bežeći od nesrećne ljubavi i izgubljene vere, Glorija zatim ponovo postaje igračka svog oca, direktora cirkusa, koji joj želi sve najbolje, ali je vidi samo kao zvezdu na trapezu, te je slep za njena ljubavna i, uopšte, ljudska htenja. U predstavi Narodnog pozorišta iz Subotice, rediteljka Anđelka Nikolić i scenografkinja Vesna Popović stapaju ova dva samo naizgled – i to ne jedino iz ugla žrtve – sukobljena sveta u jedinstven, zatvoren, vrlo otuđen, avetinjski beo prostor, s jednim ulazom, drvenim stolom i stolicama. Belina, praznina i zatvorenost sugerišu strogo manastirsko okruženje, a kada se taj prostor razigra snopom svetla i crvenim kostimskim detaljima (ovde je to boja tela i strasti), suprotstavljenih crno-belim odorama manastirskog sveta (odličan kostim Dejana Došljaka), on postaje i likovno efektna pozadina za završne scene, one u cirkusu. Inače, kontrast belo-crveno-crno pokreće brojne asocijacije: univerzalni simboli čistote, smrti i strasti, Stendalov roman Crveno i crno u kome su ove boje simbol crkve i ovozemaljskog sveta, crvene i bele ruže koje don Jere prinosi Magdaleni dok ona igra čudotvorni kip Bogorodice… Iznad/izvan efekta likovne apstrakcije i nešto stilizovanijeg mimetičkog prikaza manastira, ova odličan dekor doseže i jedan viši, simbolički nivo. To je sartrovski neprijateljski prostor „iza zatvorenih vrata“ iz kog nema bekstva, u kom se briše odnos dželata i žrtve, jer je Drugi, ko god on bio, uvek naš pakao, a pod blještavim svetlom i pred smrtonosnom belinom pokreću velika pitanja egzistencije i sprovodi bespoštedni filozofski agon između sukobljenih načela, i u kom se čuju otkucaji metronoma naših srca, umova i života (odlična muzika i dizajn zvuka Atile Antala).

Rediteljka je prepoznala taj apstraktni, filozofski tlocrt drame, te ga vrlo nadahnuto i promišljeno opredmetila – osim dekorom i kostimom – i stilizovanim, koreografisanim kretnjama i radnjom (scenski pokret Bojane Mišić), adekvatnim stilom glume i dramaturškim sažimanjem kojim su neki delovi teksta preoblikovani u monologe. Tako su nastale neke od najsnažnijih, skoro arhetipskih slika predstave: potinsuta telesna ljubav don Jere (Vladimir Grbić) prema sestri Magdaleni (Minja Peković), izražena ovlašnim dodirivanjem njene kose; očajnički pad na kolena i udarci o zid (bez vrata) majke na smrt bolesnog mladića (Vesna Kljajić Ristović), čija je vera u hrišćansko čudo i milosrđe grubo izneverena; oštro naginjanje Don Zanea (Miloš Stankovića) prema don Jeri, koji na stolici uzmiče unazad (scena njihovog intelektualnog agona)… Međutim, pored toga što je najveća vrednost rediteljskog koncepta, ovaj je formalizam, paradoksalno, i njegova najveća slabost.

Komad ima tu sartrovsku dimenziju sučeljavanja filozofskih načela, a koje na momente može da deluje okoštalo i isuviše programski, ali je ono, ipak, dramski oblikovano u psihološki prilično uverljivim odnosima, likovima i situacijama. U predstavi, međutim, sve je konceptualno, što može da funkcioniše u većini odnosa i situacija, ali ne može u glavnom odnosu: osim dotičnog milovanja po kosi i nekih sličnih rešenja, u igri Mine Peković i Vladimira Grbića, onako kako je rediteljski postavljena, ne oseća se ta potinsuta ljubav koja će fratru i časnoj sestri ugroziti veru, srušiti načela i životne izbore. Formalizam ne ugrožava samo ljubavni odnos, već i intelektualni: onaj između don Jera i don Zanea, koji je misaona okosnica dela. Već izborom mladog glumca, rediteljka, iz sasvim nejasnih razloga, ukida dimenziju zrelosti, razboritosti i ironije u liku don Zanea. Jednoobrazna i na spolja usmerena igra Miloša Stankovića, dodatni je razlog što ovaj lik više nije nosilac jednog od glavnih filozofskih stavova o veri, ambiciji, iskrenosti, ljubavi i samoljublju, već gotovo simbol zla (?!). Šteta je što rediteljka nije imala više poverenja i u glumce i u ovaj sjajan komad, jedan od vodećih u hrvatskoj i jugoslovenskoj dramskoj baštini… Kad smo kod književne baštine, ova predstava Drame na srpskom Narodnog pozorišta iz Subotice igrana je u originalu, na, koliko mogu da procenim, dobrom hrvatskom, a što je zasluga i lektora Dejana Sredojevića.

Ivan Medenica (Politika, „Kulturni dodatak“, 15.11.2014)

Autor

Ivan Medenica

Datum
Kritika predstave
Glorija
Oznake
Kritičarski karavan 2014.