Nataša Gvozdenović: Život u šumi

M: Jel Šumadija zato što živimo u šumi?

F:  Zato i samo zato. Nema drugih konotacija.

(iz razgovora Maje Pelević i Filipa Vujoševića, objavljenog u programskoj knjižici predstave ”Šumadija’’)

Zagušljivo. U dečjoj sobi koju smo prerasli, a nismo džinovi. Ljudi u četrdesetim godinama obučeni kao školarci. Kao da će pojaviti Branko Kockica ili početi “Slovo na slovo”.  Pesnik  F, naš junak u nerazjašnjenom odnosu sa sestrom. Sposoban da čezne, bez obzira na sve. Živi, naravno, kao svi stanovnici ove zemlje, u zemlji čuda. Muza je glumica Suzana Lukić as herself.  Moldavija je san o kojem se sanja, a koji se da ostvariti. F je frustriran, jer je sveden na ulogu dečaka, a to odavno nije.

Neprimerena situacija. A društveni sistem vas omamljuje i pritiska. Kao košmar. Ne uspeva čak ni kada želite da postanete član stranke da bi bili na “pobedničkoj strani”. Predstavu ”Šumadija’’ Filipa Vujioševića u šabačkom Narodnom pozorištu režirala je Maja Pelević.

U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Suzana Lukić, Sonja Milojević, Aleksandra Ristić i Kristina Pajkić. Igra se sekantno, na granici između otklona i farse. Vladimir Milojević F-a igra ubedljivo, precizno – frustriranog, zarobljenog. Suzana Lukić igra sebe, odnosno pesnikovu Muzu, tj. Duha Suzane Lukić – samouvereno i spontano.

Rediteljka Maja Pelević na sceni stvara uznemirujuću, teskobnu atmosferu. Pesnik F je na pogrešnom putu, ali ga iznutra vodi tačan san. Tek kada se dođe do same ivice, kada pesnik ode na most da izvrši suicid, stvarnost i san nalaze tajni prolaz kroz koji Suzana Lukić prolazi i pojavljuje se kao muza od krvi i mesa i spašava pesnika.

Atmosfera je psihotična, asocirala me  na onu u predstavi ”Virgin suicides’’ rediteljke Sussane Kenedy, zatim na Alisu u zemlji čuda. Surrealna na način na koji je to stvarnost  koja nas okružuje. Koliko god da je  “Šumadija” pseudoautobiografska drama (kako navodi Filip Vujoševiću razgovoru sa Majom Pelević u programskoj knjižici), koja se ogleda u treš estetici, ona je i kritika društva izrečena bez rukavica, a i priča generacije rođene krajem 70- tih koja odrasta u 4o-tim godinama i priziva, makar kroz farsu, sretan kraj, odnosno novi početak. Uprkos svemu i ne svesnom voljom, nego nesvesno. Filip Vukosević se u ”Šumadiji’’ vraća pevanju, poezisu u njegovom izvornom značenju. Sve ogledajući se u poslu kopirajtera u marketinškoj agenciji. Upravo na taj način stvarima dovedenim  do apsurda se vraća smisao. Granica izmedju svesnog i nesvesnog je kroz čitavu dramu lako-propustljiva, mešaju se san i java. Da bi rešenje došlo po principu – što je spolja to je i unutra.

Maja Pelević kao rediteljka keira treš bajku (likove pratimo kroz san, javu i televizijske programe), suočavajuci vas sa persiflažom i kičom, iza kojeg vas uvodi u tečno ispričanu priču, uznemirujuću i jaku. U trenutku kada Suzana Lukić plače i iznova ponavlja scenu  i pita nas u publici koliko je dobra glumica, tom intervencijom, prelaskom granice ka publici, mešanjem pozorišne i naše stvarnosti, lako vas hvata u narativ, čiji deo postajete.

Filip Vujošević nam pokazuje kako odnos spašava čoveka i uz svu (auto)ironiju pokazuje veru u drugog. Koliko god da je svet naopak.

Scenografija Isidore Spasić podražava zagušljivi neprimereni dečiji svet. Kostim (Isidora Spasić) je kostim učenika u školi, svi su jednaki i svima je teško da se izbave iz košmarnog sna u kojem su.

Buđenje koje pesnik doživi na mostu uz muzu koja najzad dobija ljudsko obličje je hepi end. ”Ovo je drama o položaju umetnika u Srbiji danas’’, stoji u programskoj knjižici. Dakle prostor između sna i jave je mesto na kojem se radnja dešava. I na koncu čeka nas volšeban hepi end. Zapravo ne vidim kako drugačije zaokružiti priču.

Sedite mirno na vašem sedištu i znajte: tim predstave je opasno namerio da vas savlada. I uspeva da vam kaže i pokaže ono što je naumio.

Nataša Gvozdenović

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

foto: Šabačko pozorište