Kritičarski karavan | „KRITIČARSKI KARAVAN“ U NARODNOM POZORIŠTU UŽICE
16939
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16939,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

„KRITIČARSKI KARAVAN“ U NARODNOM POZORIŠTU UŽICE

„Perpleks”

Iz predstave „Perpleks“ Marijusa fon Majenburga, u režiji Gorana Golovka Foto: R. Vujović

Slika i prilika sveta (pozorišta)

– Vi večeras stvarno ne želite da preskočite nijednu temu! – udarni je citat iz drame „Perpleks“ Marijusa fon Majenburga, koju je u Narodnom pozorištu Užice režirao Goran Golovko. Prvo što se nađe pred očima publike, u ovom slučaju i članova „Kritičarskog karavana“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, projekta pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, scenografija je Mie David. „Kostur“ kuće izvučen belim linijama, sa belim nameštajem, na sred pozornice, odmah nagoveštava da će promaja da je odnese. Govoreći manje slikovito, rešenje scenskog prostora naznačava mogućnost da će kroz kuću, a i oko nje, da se prolazi na sve strane.

Igra na publiku počinje već od prve scene. Dejan (Maksimović) nekoliko puta započinje predstavu, prekidajući je i gestikulirajući, dobacujući u pravcu kabine svetlo-ton majstora. Lična imena glumaca preuzeta su iz strukture komada. Marijus fon Majenburg je poznat kao pisac novije generacije, za koju često, u ključu takozvane postdramske estetike, metateatralnosti, jedinstvo mesta-vremena-radnje, dramaturšku koherentnost, obezbeđuje to da su i glumci i publika uvek, bar donekle, svesni svoje pozorišne pozicije.

A pisac se baš zaigrao. Sa četvoro likova, uspeo je da predstavi dve porodice, jednu sa i jednu bez dece, njihov dom i život kroz bar četiri-pet zasebnih i isto toliko zajedničkih scena, uključujući i kućnu pomoćnicu, vlasnicu apartmana, scenskog radnika, inspicijentkinju… Pri tome, trik je, ili bolje reći dribling, što nije reč o komadu fragmentarne dramaturgije, nego se te scene, epizode, smenjuju u neprekidnom lancu čije karike vise u poprilično apsurdističkom nizu. Na primer, prva scena se nastavlja tako da se Dejanu pridružuje njegova žena Biljana (Zdravković), da bi ubrzo shvatili, ako se tako nešto može reći, da kuća u koju su se vratili s godišnjeg odmora, više nije njihova, nego prijatelja kojima su je ostavili na čuvanje i zalivanje cveća.

Već u sledećoj, gledamo Vahidina (Prelića) i Draganu (Vranjanac), kojima je Dejan dete, a Biljana kućna pomoćnica. Vahidin smuva Biljanu, otpusti Draganu, a onda oni, kao srećna porodica, idu na skijanje, da bi se odmah posle prešlo na scenu žurke u kojoj su oni dva para sa početka priče, bez ikakve refleksije na prethodne događaje.

Urnebesno, zar ne?

Polako. Žurka tek počinje. Maskenbal!

U sceni bala pod maskama, plesa i ispijanja koktela, s puno ambivalentnosti u okviru koje (ni)je ostavljen prostor za interpretaciju (da, pisac se konstatno obraća čitaocu/ gledaocima), oni brže-bolje naprave svinging parti u kojem svako svakoga… Pa, znate već šta. A zatim se, sa skijanja, kući vrate Dejan i Biljana, a ovaj put nema Vahidina i Dragane, ali zato ima čudan paket. Ma, „bomba“, posle koje se raspadne i predstava, ili kako se to u teoriji kaže – dekonstruiše se. I predstava i čitav svet (pozorišta).

I sve bi ovo bilo super, lepo, duhovito, da nije kao ona kuća sa početka, prazno, belo, nikakvo. I to malo jarkih boja likova, odnosa i situacija, naopako je rediteljski vođeno, počevši od početka, pa do… Dobro, kraj je dobar. Ni primisli da se, dosledno polupanoj dramaturgiji, reditelj malo više angažuje i bar isprati šta je pisac hteo reći. Opet primer. Paket, paket, paket! Stalno se u drami spominje, a mi u predstavi ga vidimo tek na kraju. Ne, nije upalilo „iznenađenje“, kao što je trebalo ono da se čeka sa podizanjem rampe prema publici. Dalje – stalno nešto smrdi, trulo je, poput Hamletove Danske, a u psihološki i emotivno gotovo potpuno ravnoj igri, ne zaudara ništa. Pa ni apsurd ne grize. Jonesko je još odavno napisao „Ćelavu pevačicu“, a ovde i sada nam je servirano nešto što bi moglo da se utopi u neki bizaran vodvilj ili najboljem slučaju bulevarsku burlesku. Ali, „Perpleks“ u Užicu nije ni to!

Da se razumemo, Majenburgov „Perpleks“ nije baš remek-delo. Napisan više kao intelektualna dosetka, pun opštih mesta, istina, i duhovitih zapažanja o funkcionisanju savremenih parova, pa i socijalnih, ekonomskih i političkih tema, ipak je to sve mnogo više ovlaš, od nekog ozbiljnijeg angažmana i zahteva. Sem za glumce koji daju sve od sebe i, na prvom mestu, reditelja, jer „Perpleks“ ipak ostavlja dovoljno prostora za lucidan tretman, a ovaj Gorana Golovka, nije naročito duhovit, a ni ozbiljan. Ako je ideja bila da se prikaže bezličan, konfekcijski svet (pozorišta), poput reklamno drečavih boja odela za Dejana, Biljanu, Vahidina i Draganu (kostimografija Mia David), dok je sve iznutra bezbojno, čak ni crno-belo, onda se u tome uspelo. Svaka čast! Ovaj nivo drame – površnost, i pripadajuća mu monotonija – ravnodušnost, izašao je u prvi plan, čak i u doživljaju predstave.

Igor Burić
Foto: R. Vujović
Iz predstave „Perpleks“ Marijusa fon Majenburga, u režiji Gorana Golovka

Kritika predstave
Perpleks