PROSTORI BOLI I SREDNJEKLASNI LUKSUZ

Na sceni za stolom glumci Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Milica Filić, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić čitaju novinske članke  koji govore o nestancima i samoubistvima mladih, zatim će iz ličnog govoriti o samoubistvima kod mladih, pokrećući niz tema, pitajući se kako do toga dolazi, koji su razlozi, da li su razlozi isti kao kod odraslih , koliko okruženje utiče na odluku, koliko razloge treba tražiti u porodičnom sistemu mladog čoveka koji je počinio samoubistvo, ima li prevencije, koliko je ta tema tabu i nešto što se uvek dešava drugom, kako žive oni koji ostaju i kako se bore sa krivicom koju, uglavnom, nose…

Dok predstava traje na sceni će se pojavljivati fotografije mladih ljudi, pomislićete kako svi oni mogu biti žrtve suicida.

Slike se pojavljuju postepeno kako se priča otvara i stvaraju posebnu vrstu uznemirenja jer deca koja oduzimaju sebi život dobijaju lica ( fotografije koje vidimo nisu zaista lica dece koja su stradala nego fotografije mahom rediteljevih prijatelja koji su pristali da niihovi portreti budu deo predstave).

Tekst predstave se najvećim delom razvijao induktivno u toku stvaranja, kroz improvizacije, koristeći delom i dokumentarnu građu.

Ući će se u  rekonstrukciju slučaja suicida adolescenta, to je priča do koje najdetaljnije dolaze u procesu istraživanja, imaju svedočenja roditelja i sestre kao i policijske izveštaje. Rekonstruiše se  dan kada roditelji shvate da im sin nije u stanu, a trebalo bi da se sprema za školu, prvo bez panike, a zatim u strahu odlaze do stana mladićeve devojke, roditelji će saznati od sestre tek tada da je on imao dve devojke, kucaće na vrata, lupati, provaliti u stan i zateći ga obešenog.

Patrik Lazić ( režija, svetlo, izbor muzike) istražuje kakva je  porodica mogla da bude, variraće scenarije: rigidnog oca, majke žrtve ili porodice koja naizgled deluje usklađeno, ništa, reći će porodica, nije ukazivalo da će se nesreća dogoditi….  Jedino se sestra  seća da su zajedno pevali pesmu koja po njoj nakon nesreće sluti šta će se dogoditi.

Scena dolaska do stana mladićeve devojke, lupanja na vrata i provaljivanja u stan ponoviće se nekoliko puta u ritmu koji se ubrzava sve više i više dok u panici i histeriji ne dosegne vrhunac, stvara osećanje da ste u sred oluje, u prostoru koji donosi tragediju, u prostoru boli od koje čovek jedino može da bude nem dugo vremena. Muzika podcrtava slutnju gubitka i strahotu gubitka. Svetlo ima funkciju da istakne jasnost forme predstave.

Epilog je sestrin san, koji govori o susretu sa bratom:

Prvo sam sanjala da u nekoj kući brinem o nekoj životinjici, nešto je spasim i valjda ta životinjica nekako postane On. I onda nas dvoje idemo po nekim planinama, onako malo maglovitim i vetrovitim, sve dok se nešto ne iskristališe na putu, i onda smo nekako u kući, našoj kući, tamo stignemo. I ja pitam nekoga od mojih kako to da je On sad tu, zašto su ga krili, jer znam da sam mu bila na sahrani i o čemu se sad radi. I oni mi ispričaju kako on jeste probao da se ubije ali ipak nije umro, nekako su ga izvukli, a onda je jako dugo bio u teškoj depresiji, kao godinama, i da je sad dobro i sad je tu. I onda ponovo sekvenca njegove i moje šetnje, samo što je sada bio malo drugačiji nego ranije, ne onako razigran nego malo umorniji, zbunjeniji, a opet nekako isti. I ima crnu kosu. I ja počnem da se pitam otkud mu sad crna kosa. Pa imao je plavu. I on postane neki čovek kog ja ne poznajem. I u tom razmišljanju shvatim da sanjam i u isto vreme valjda počnem i da se budim..

Kaleidoskopska dramaturška struktura predstave ( Milena Depolo) i režija Patrika Lazića delikatno naglašavaju fokus predstave kroz formu ističući u prvi plan tabu samoubistva u „čovekoljubivoj” kulturi, hrabri nas da otvorimo Pandorinu kutiju i pokrenemo dijalog. Kostim Milice Grbić Komazec govori da sve može svakom da se desi, da tragedija nije ono što se dešava uvek nekom drugom.  Krivica i nemoć koju osećaju oni koji ostaju ne objašnjava ništa. Ono na što nas navodi prirodnost igre ansambla glumaca je napuštanje straha od tabua i otvoreno pokretanje pitanja nužnosti prevencije.

Nataša Gvozdenović

Kritika predstave Sve nesrećne porodice liče na srećne deo je  projekta Kritičarski karavan  koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.