Kritičarski karavan | Šta će biti sa svima nama
17427
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-17427,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-7.4,vc_responsive

Šta će biti sa svima nama

„Šta će biti sa svima nama”

autorski projekat Borisa Liješevića i Fedora Šilija, Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin

Šta će biti sa svima nama – tako glasi pitanje koje svakodnevno postavljamo sebi, a ono je i okosnica autorskog projekta koji su u Zrenjaninu realizovali reditelj Boris Liješević i dramski pisac Fedor Šili. Ovo pitanje oni su postavili i tamošnjim glumcima, a dobijeni odgovori su služili za nastanak mozaika u kojem se ogleda naša stvarnost. Projekat je nastao kroz proces radionice koji je podrazumevao osnovnu dramsku situaciju i grube obrise priče. U tako uspostavljen okvir reditelj i pisac su postepeno uvlačili aktere predstave i otvarali prostor koji su glumci na probama punili vlastitim iskustvima, primerima iz života i svojom maštom. Tako je oblikovan konačan tekst predstave.

Osnovna dramska situacija je jednostavna: zaposleni u ovdašnjoj ekspozituri inostrane banke pripremaju svečano obeležavanje jubileja banke. Sve mora biti gotovo do dolaska lokalnog direktora, a gošća je i direktorka iz centrale u Nemačkoj. Dekorisanje kancelarije i aranžiranje poklona prilika su da upoznamo aktere priče, njihove odnose i hijerarhiju u firmi. Po svemu, to su jednostavne osobe, a hijerarjska šema je uobičajena za banku, mada je, s obzirom na naš mentalitet, samo naizgled formalna. Situacija se zaoštrava kada šef ekspoziture zatraži od službenika, inače bliskog prijatelja, da mu vrati pozajmljeni novac.

Tako postaje očigledna, dotad prikrivena, jeziva slika društvene stvarnost i prave prirode odnosa službenika u banci. Stvari se sve više komplikuju, da bi na koncu postalo jasno da ovde ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Prividna idila se pretvara u pakao u kojem nema nevinih, jer pravi okvir priče nije marketinški zašećerena slika stanja u jednom od ovdašnjih kolektiva nego izvitopereni svet neoliberalnog kapitalizma u kojem vladaju pohlepa i beskrupuloznost. Prijateljstva su zapravo zasnovana na interesu, ljubav ima cenu u novcu, porodice se zasnivaju i deca planiraju zbog zarade, umesto ljudske, drugarske solidarnosti na delu su hipokrizija i izdaja.

Mi, dabome, odavno znamo u kakvom svetu živimo, pa smo tako svesni i da on nije jednostavan, te da njegova patologija nije svodiva na jednodimenzionalnu sliku. Baš kao što znamo i da neoliberalni kapitalizam nije uzrok zla nego pokretač najmračnijih ljudskih poriva. Scesnke slike zrenjaninske predstave su, međutim, pojednostavljeni portret zla. U njima se ekološka priča o ugroženoj planeti, nezavidnom položaju žene, bespoštednoj eksploataciji radne snage ili pomerenom sistemu vrednosti prepliću sa karikiranim, besmislenim teorijijama zavere ili citatima iz besede Nikolaja Velimirovića. Tako nastaje galimatijas nalik onom koji svekodnevno nude mediji mešajući važno i nebitno, istinu i laž, spinove i potresne izveštaje s ratišta, priče o problemima iz realnog života i vesti o navodnim patnjama estradnih zvezda.

Na sceni se gomilaju motivi i tokovi koji nisu u potpunosti dramaturški razvijeni, valjano scenski obrazloženi ili adekvatno povezani. To se reflektuje i na glumačku igru. Nakon prelomne scene – ujedno dramski najbolje, scenski najuverljivije a glumački najtačnije – kada rez u priči načini suočavanje jednog od aktera sa smrću, glumci počinju sve intenzivnije da se oslanjaju na spoljašnja sredstva. U času kad osete da su sigurni u prostorima komike, oni će na njoj do kraja insistirati, uprkos sve tamnijim tonovima u finalu priče. Tada postaju uočljivi i šavovi koji su posledica radioničarskog rada, smalaksava efekat zaokreta od komedije ka tragediji, priča gubi uverljivost, a bez nje otupi i oštrica društveno-kritičkog angažmana.

Jasno je da odgovor na pitanje šta će biti sa svima nama ne može danas da provocira preveliki optimizam. Zrenjaninska predstava ne daje odgovore. Umesto njih i analize, ona nudi niz situacija u kojima, bezmalo kao u Gogoljevom Revizoru, prepoznajemo beskrupuloznost, halapljivost, bezoćejanost i glupost uglavnom smešnih karaktera čije nas sudbine zabavljaju.

Zrenjaninska predstava ukazuje na potencijale radioničarskog rada. On pre svega koristi glumcima i navodi ih da iz svojih života na scenu isporuče mnogo više no što je to inače slučaj. S druge strane, predstava je pokazala i da je u ovakvu vrstu produkcije poptrebno uložiti mnogo više vremena i truda.

Aleksandar Milosavljević

2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

 

Autor:

Aleksandar Milosavljević

Kritika predstave
Šta će biti sa svima nama