Kritičarski karavan | Tramvaj zvani želja
16866
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16866,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Tramvaj zvani želja

„Tramvaj zvani želja”

Tenesi Vilijams, režija Jug Đorđević, Narodno pozorište Sombor

Vrelina američkog juga, ne kojem insistira i Tenesi Vilijams, a koja se, naravno, ne tiče samo meteoroloških prilika u kojima žive glavni akteri komada Tramvaj zvani želja, u somborskoj predstavi nije – kako bi se moglo očekivati – naznačena dosadnim zujanjem neprestano uključenog ventilatora ili iritantnim tandrkanjem erkondišna. Nesnosna sparina je, osim kroz dramske replike, u predstavi naglašena i prisustvom zamrzivača koji, međutim, ovde ne služi samo za održavanje svežine namirnica. U njega će se, naime, povremeno akteri zagnjuriti ne samo da bi se rashladili; iz njega će oni vaditi piće, hranu, ali i drugu rekvizitu, pokućstvo, odeću – evidentno ne jedino da bi ih zapahnula svežina. Pre će biti da su to njihovi (uzaludni) pokušaji da po svaku cenu osete dah prošlosti, ali i onoga što bi, s jedne strane, najradije sahranili, no što im je, s druge strane, ipak neophodno. Nečega što pripada prošlosti, što je dospelo u stanje veštačke hibernacije, a što je za njih i dalje alternativa, dakle nešto što su pokušali da pohrane kao (privremeno) zamrznuti život, ali čemu se, ma koliko to bilo paradoksalno, ipak uvek iznova vraćaju da ne bi bili dodirnuti novim, drugačijim. Jer, glavni akteri prestave koju je u Somboru na osnovu adaptacije Tijane Grumić režirao Jug Đorđević na taj način izražavaju nespremnost da bilo šta u svojoj stvarnosti promene, da se otrgnu iz postojećeg života i mrdnu se s mesta te da nešto promene. A ponajpre nespremnost da se suprotstave okolnostima kojima ih je okovala vlastita prošlost.

Već na samom početku predstave, u koju nas, nakon sporog i teatralnog podizanja pozorišne zavese, uvodi jedan od likova najavom koju će sa scene izgovoriti u mikrofon, na zid će biti okačen plakat slavnog filma Tramvaj zvani želja Elije Kazana, onog koji je, nakon pozorišne premijere, proslavio Marlona Branka, Vivijen Li i Karla Maldena. Ovo insistiranje na dva elementa – na teatru i filmu, od samog početka uspostavlja jasan sistem znakova i značenja koji publici sugerišu da se pred njom odigrava prestava u predstavi, čega su na izvestan način svesni i akteri na pozornici. likovi u predstavi, naime, ne žive svoje živote nego ih igraju kao da su tuđi, u isti mah generišu scensku stilizaciju i odmak od uobičajenih okolnosti koje važe u teatru; na taj način nas reditelj neprestano opominje na činjenicu da ono što gledamo nije život nego igranje života, odnosno da sami likovi vlastite živote doživljavaju kao teatarsku igru. Sažimanja koja je pažljivo načinila Tijana Grumić grade tačnu dramsku sturkturu, ne narušavaju igrivost komada i ne samo što valjano funkcionišu sa stanovišta rediteljske koncepcije nego i tačno akcentuju ideje i, posebno, duševnu teksobu dramslik likova, što američkog dramatičara čini aktuelnim i u našem vremenu.

U ovom ključu i scenografkinja Andreja Rondović rešava prostor u kom se dešava scenska igra, kreira naglašeno skučen stan čija skromnost nije samo u kvadraturi nego i u principu multifunkcionalnosti svakog njegovog elementa, što formira precizne konvencije na osnovu kojih se osećaj stešnjenosti sa fizičkog plana ubrzo prenosi i u psihološku ravan. Na sceni je, dakle, stan smešten u kutiju koja jasno sugeriše teksobu koja vodi u klaustrofobiju, no povremeno se igra aktera izmešta izvan ovih strogo omeđenih prostornih datosti i tada dramski junaci kao da izlaze iz sopstvenih života, kao da uspevaju da načine onaj presudan iskorak i oslobode se svih opterećenja koja ih pristiskaju, što će se, dabome, pokazati kao samo još jedna iluzija, a oni će se, uprkos svim novim iskustvima sticanim borbom za osvajaje konačne slobode, ipak nanovo vratiti u svoje kaveze.

Na taj način se postepeno formira scenska priča o čevoro ljudi koji, s jedne strane, žive zadate živote definisane prošlošću, konkretnim životnim okolnostima i vlastitim doživlajima svojih ličnosti, dok se, s druge, grčevito trude da izađu iz tih okvira i napokon uspostave nove uslove u kojima će ostvariti svoje slobode. Tako složenu priču, nesumnjivo unapred opterećenu imenima članova glumačke ekipe koja je proslavila ovaj komad, moguće je ostvariti jedino sa akterima koji će u potpunosti verovati reditelju i koji će imati apsolutno poverenje u ponuđenu dramsku adaptaciju. I upravo su se sve ove pretpostavke stekle u somborskoj predstavi, a na prvom mestu je bila Ivana V. Jovanović kao glumački motor ove inscenacije. Ova glumica koja sazreva na impresivan način uspela je da scenski realizuje najsloženiju transformaciju, da bude ubedljiva i kao osoba sa evidentnom tajnom, da Blanšine laži zaogrne istinskim šarmom ispod kojeg sve vreme jasno pulsiraju očaj, strah i nada, da ulogu slabo prikrivene alkoholičarke odigra bez karikaturalnosti ali i patetike, te da se na koncu, uz gotovo fizičku transformaciju, najdirektnije otvori i ogoli Blanšin jad.

Laž je modus vivendi ne samo Blanš Diboa nego i ostalih njenih sapatnika, na prvom mestu njene sestre Stele, u odličnom tumačenju Milijane Makević, koja bi neprestano sama sebe, ali i ostale, da uveri da će sve biti dobro, koja ne želi da se suoči s istinama o sestrinom životu, sudbini porodičnog imanja i nesrećom vlastitog braka. Slično će, dakle lažima, svoje živote da osmišljavaju i Stelin muž Stenli, kojeg uverljivo igra Aleksandar Ristoski, kao i Mič odličnog Nemanje Bakića.

I u ovim koronskim vremenima, kada rad na predstavama često biva kidan pauzama, kada dinamika realizacije repertoara zavisi od zastrašujućih statistika, a izvedene premijere ne garantuju normalan život predstava, somborsko pozorište uspeva da zadrži status jednog od naših najboljih i najagilnijih teatara.Tramvaj zvani želja

Aleksandar Milosavljević

3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Autor

Aleksandar Milosavljević

Kritika predstave
Tramvaj zvani želja