Borisav Matić: Autorski projekti i dileme

Bolivud. Foto: NP Beograd.

Poslednje dve predstave izvedene u okviru takmičarske selekcije 64. Sterijinog pozorja, bile su M.I.R.A, Andraša Urbana, i  Bolivud, po tekstu i u režiji Maje Pelević. Da li je to proizvod slučajnosti ili promišljenog (sterijanskog) repertoarskog koncepta – ali, imali smo prilike da poslednje dve večeri pogledamo predstave koje su apartne u odnosu na ovogodišnju selekciju. Smeštene na kraju tekstocentričnog festivalskog niza dramatizacija, praizvedbi i predstava rađenih po klasičnim dramama, obe postavke mogu se smatrati autorskim projektima koji se ne zasnivaju (bar ne primarno) na klasičnom tekstu, već imaju svoje začeće u autorskoj i izvođačkoj koncepciji. U tom smislu je M.I.R.A  jednostavan primer jer je reditelj sa grupom glumica i dramaturškinjom stvorio predstavu koja počinje od tematskih i izvođačkih elemenata. Slučaj Bolivud je nešto kompleksniji jer je u pitanju praizvedba autorkinog komada. Međutim, ova predstava se pozicionira kao autorski projekat budući da se Maja Pelević u svojoj koncepciji poigrava klasičnim formama mjuzikla bolivudske estetike, kojima pridodaje društvenu angažovanost, stvarajući tako jedno netipično, hibridno i ironijom obojeno delo čiji se pojedinačni elementi (pa i tekst) ne mogu relevantno posmatrati odvojeno od drugih.

Siže Bolivuda krajnje je jednostavan i oslanja se na ustaljene, gotovo šematizovane dramske tradicije – konkretno, na dramsku strukturu tipične komedije zabune. Grupa glumaca čuje vest da će u njihov lep i pljačkaškom privatizacijom opustošen gradić doći veliki bolivudski producent i od propale fabrike napraviti filmski studio. Oni mu brže, bolje spremaju priredbu – naravno, u bolivudskom stilu – da bi se na kraju ispostavilo da dotični producent neće ni doći. Kroz ovu fabulu Maja Pelević razotkriva negativne pojave srpskog društva, poput već pomenute privatizacije koja je, kao da nije sama po sebi dovoljno loša, još i korumpirana i deregulisana. Biće reči i o rasizmu – Pavle Jerinić tumači romskog glumca, koga ostatak podele odbija na osnovu etničke pripadnosti – o ksenofobiji, nebrizi o kulturi i kulturnom imperijalizmu onih koji su finansijski moćniji.

Najupečatljiviji obrazac koji Bolivud rabi je obrazac mjuzikla. Scena od početka šljašti gustim sivkastim resicama među kojima se u jednom trenutku pojavljuju glumačke glave i pesmom uvode publiku u predstavu. Songovi (Anja Đorđević i Maja Pelević) i koreografije (Igor Koruga) služe kao deo buduće priredbe za velikog producenta, ali su tu i da daju kritički osvrt na nabrojane negativne društvene fenomene. Stihovi i rime su vrlo jednostavni, a tekst često ciljano banalan, na šta se nadovezuju šarenolika, svetlucava i sveopšte kičasta odela (Marina Vukasović Medenica), kao i scenografija (Igor Vasiljev) sačinjena od cveća, palmica, šarenila, neonskog svetla i kulise sa prikazom neba. Glumačka igra celokupnog ansambla takođe koketira sa trešom i šmirom, te je konstantno prenaglašena i prvoloptaška. Drugim rečima, jedan bajan i raskošan (kvazi)bolivudski mjuzikl. Samo što ovaj mjuzikl, za razliku od većine žanrovskih srodnika, nosi dozu gorčine i ironije jer ne služi (samo) zabavi, već kičericom gradi metapredstavu u kojoj likovi fiktivnog mjuzikla i likovi drame Maje Pelević žive sa istim problemima koji krase i naše društvo, dok su – eto još jedne metapoetske niti – i fabularni, fiktivni glumci primorani da glume u bolivudskoj priredbi, baš kao što je Maja Pelević “primorala” ansambl nacionalnog teatra da učini slično.

Međutim, povremeno se čini da se i pored svih ovih važnih tema i veštog poigravanja sa formama i konvencijama, skrenulo sa puta: da se poigravanjem eskapizmom, tako tipičnim za mjuzikle, uronilo donekle u isti. Naime, na društvenom planu ova predstava se zaustavlja na “stavljanju ogledala” ispred publike, te ukazivanju na probleme, ali se ne trudi da se istim podrobnije bavi. Strukturalni primer za to je slučaj romskog lika kog igra belac; čini se da ni se ni autori, a ni uprava Narodnog pozorišta nisu potrudili da pronađu romskog glumca koji bi igrao ulogu i tako stvore prostor za marginalizovanu grupu kojom se bave u predstavi. Društveni problemi prezentovani su na nesvakidašnji način, kroz prizmu mjuzikla, ali temeljna analiza istih manjka, te oni služe da se pomirljivo samosažaljevamo nad našom stvarnošću. Možemo jasno zamisliti gledaoca koji uočava paralele između sveta predstave i sopstvenog, dok mu se  javlja ta melodramska misao “eh, da, tako je i u stvarnom životu”.

M.I.R.A. Foto: Bitef teatar

Andraš Urban, sa druge strane, predstavu M.I.R.A. gradi na drugim osnovama. Nastala povodom trideset godina od osnivanja Bitef teatra, ova predstava definitivno nije “prikladna” jubilejska priredba kojom se veliča već mitologizovani lik Mire Trailović. Umesto anegdota o osnivačici Bitefa, Urban razbija uvrežen diskurs o njenom liku, te se na sceni, primera radi, progovara o tome kako je Mira Trailović bila na nacionalističkom mitingu “Bratstva i jedinstva” Slobodana Miloševića ili o tome kako je umela da bude otresita i drska, ali i vrlo sujetna. Dakle, pruža nam se kritički, a ne idealizovan i opšteprihvaćen osvrt na lik i delo Mire Trailović kao beskompromisne borkinje za kosmopolitsko i pacifističko društvo.

Ovakav biografsko-dramaturški predložak isprepletan je sa razmatranjem ovdašnjeg društva koje je već u doba Mire Trailović krenulo putem dekadencije – ratova, nacionalizma i autoritarnosti. Ruku na srce, odatle se, izuzev ovog prvog, ni danas nismo mnogo odmakli. Tako će pet glumica (Mirjana Karanović, Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić) simulirati navijačke povike sa Miloševićevog mitinga, a zatim se staviti u ulogu nacionalista, te plasirati njihove argumente protiv bitefovske i internacionalne kulturne politike; u najupečatljivijoj sceni, ansambl glumi demenciju praveći se (čitaj – šmirajući) da gube sposobnost normalne govorne radnje i otvoreno govoreći da nisu ni za šta krive jer se ničega ne sećaju. Glumice tako, zapravo, postaju kolektivna aluzija na srpsko društvo koje se autoviktimizuje kako bi izbeglo odgovornost za zločine počinjene u bliskoj prošlosti.

Ova dva toka predstave – o Miri Trailović i o srpskom društvu – namerno su isprepletana da bi se napravila veza između individualne i lične odgovornosti za stanje u društvu. Tematski odvojene, scene su čak i intonirane isto, te slično i izgledaju: glumice, obučene u donji veš ili trenerke, izvode songove i govore u mikrofon zasipajući publiku lavinom komentara, dok prate jednostavnu koreografiju (Aniko Kiš). Ova estetika ista je i kada se Mirjana Karanović direktno stavlja u ulogu Mire Trailović, dok ostale glumice pripovedaju događaje iz njenog života, ali i kada anasambl peva songove o pobunjeničkoj i političkoj impotentnosti pozorišta.

Tu dolazimo do treće tematske komponente koja dodatno spaja priču o Miri Trailović i priču o srpskom društvu. Songovima se direktno saopštava da je pozorište grobnica u kojoj se “krici ne čuju od aplauza”, kao i to da je u pitanju “kastrirana društvena pobuna”. Ostaje nedorečeno da li se misli na pobunu u pozorištu koja je neostvariva per se ili je ona, recimo, ugušena oportunizmom pozorišnih radnika (koji, na primer, podržavaju Miloševića iz koristi ili iz ubeđenja). Na taj način je lik Mire Trailović, na klackalici pacifizma (njena ko-režija “Kose”) i nacionalizma (pojava na Miloševićevom mitingu), iskorišćen i kao simbol srpskog pozorišta koje oscilira između bunta i konformizma.

Za razliku od Bolivuda koji oscilira između poigravanja mjuziklom i  upadanja u eskapizam, M.I.R.A.  sobom nosi idejne oscilacije, sukob dva principa koji do kraja ostaje nerazrešen. Ove dve predstave, sagledane zajedno, ilustruju dve grane politički osvešćenog pozorišta – društveni angažman i društveno-svesni eskapizam. Na planu ideoloških vrednosti ipak, predstave kojima je zatvoreno Sterijino pozorje, bez obzira na drugačije estetike i ishodište, jasno staju na istu stranu: protiv nacionalizma, diskriminacije, sveopšte korupcije, a za kritičko sagledavanje stvarnosti.

Borisav Matić

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.