Kritičarski karavan | Aleksandar Milosavljević: O predstavi Pjaf marše
15633
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15633,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandar Milosavljević: O predstavi Pjaf marše

„Piaf - Marche”

Kinga Mezei, Pozorište Deže Kostolanji / Kosztolányi Dezsö Színház - Subotica i Novosadsko pozorište / Újvidéki színház (koprodukcija)

Ovih dana navršilo se sto godina od rođenja Edit Pjaf, bez sumnje najslavnije francuske šansonjerke koju su u istoj meri slavili i Pariz i Njujork. Napustila je ovaj svet iznemogla od patnje, bolesne jetre, izmučena surovim pravilima pariske boemije, mnogobrojnim nesrećnim ljubavima i intenzivnim životom u kojem se nikada nije štedela. na koncu života je izgledala kao starica a ne kao žena od četrdeset sedam godina; bila je obožavana, slavljena, neprikosnovena na sceni, za mikrofonom, dok je u privatnom životu bila i voljena, ali i ostavljana.

Ne verujem da se Kinga Mezei, svojevremeno nosilac repertoara Novosadskog pozorišta kao dramska umetnica posebnog senzibiliteta i neverovatnog glumačkog dara, te rediteljka potvrđeno bitefovske odvažnosti, koja je karijeru nastavila u Mađarskoj, da bi se sada vratila u Ujvideki Sinhaz, poduhvatila inscenacije priče o životu omiljenog Pariskog Vrapca samo da bi obeležila pomenuti jubilej. Sumnja je opravdana ne samo zato što se pre mnogo godina Kinga već u teatru bavila sudbinom Pjafove, nego i stoga što se predstave kakva je ova prave zbog mnogo suštastvenijih razloga, nikako tek prigodnih.

Scena na kojoj se događa radnja predstave Pjaf marše krajnje je jednostavna. Na njoj su bicikl kao prevozno sredstvo onovremenog Pariza, iz epohe kada ovo prevozno sredstvo nije bilo samo odraz tadašnje dinamike života Grada svetlosti koji nikada ne spava, nego i deo legendarnog pariskog šarma; tu je zatim i široki izlog pariskog kafea, tipično kafanska vešalica za kapute, malene stone lampe s debelim abažurima od teške tkanine koja prigušuje intenzitet svetla, a u ćošku – obavezni klavir; za ovu priliku, međutim, klavir je adaptiran u šank, ali i pozornicu na kojoj nastupa slavna šansonjerka. Istovremeno, u ovom instrumentu će biti skrivena i minijaturna sobica, poput kućice za lutke, gde je Pjafova živela. Formalno dabome, jer su bistroi i scene zapravo bili jedini prostori njene istinske egzistencije. A njen život je, razume se, sveden na muziku, na pesme koje je pevala i kojima je uspostavljala jedinu realnu komunikaciju – i sa svetom oko sebe, i sama sa sobom. Otuda je muzika koju je interpretirala bila tužna, bremenita tragikom doživljaja stvarnosti u kojoj je sve podređeno emociji, u kojoj se kvalitet života ne meri kratkotrajnim trenucima lične sreće, nego periodima dugih patnji koje zapravo određuju kompletan pogled na svet – ne jedino njen, doživljaj sveta u čijem središtu je odnos žene i muškarca, i to njihove relacije u svim vidovima svojih pojavnosti – kroz odnos ljubavnika, srećno ili nesrećno zaljubljenih, kroz susrete dve duše koje se u isti mah neprestano traže, katkad i pronalaze, da bi ubrzo, nakon perioda obeleženih žestokim strastima, postale suočene s neminovnošću raskida, razlaza i, napokon, individualnih preispitivanja nesreće kao večite sudbine ljudskog bića. Bogate emocijama, dirljivo poetskih tekstova, ponekad patetične, ove šansone postaju svojevrsne himne i manifesti svesno pojednostavljenog egzistencijalizma, jer u njima se, na specifičan način, ispituje superioran odnos egzistencije, svedene na emociju, u odnosu na esenciju, koja gubi svaki smisao, pa i onaj filozofski, kada nije ispunjena strašću.

Na takvoj pozornici Kinga Mezei će tokom nešto više od jednog sata otpevati značajan deo repertoara Edit Pjaf. Kompletan asortiman glumačkih sredstava koja će ona koristiti biće fokusiran na scensku interpretaciju pesama, a njih će glumica izvoditi jednu za drugom, po redosledu koji, možda, pripada nekoj unapred uspostavljenoj dramaturškoj strukturu, ali to, čini se, nije odveć bitno. barem ne u meri koja bi bitno odredila smisao sceskog dešavanja. Pa i kada tokom koncerta, kroz pojedine pesme, ili tačnije: kroz nabrajanje naslova šansona s njenog repertoara, bude uspostavljen „dijalog“ između Edit i njenog partnera, ni ta scena neće imati presudan dramaturški smisao, jer sve što se na sceni u predstavi Pjaf marše bude događalo zapravo će biti određeno Kingom, biće usredsređeno na sjajnu glumačku pojavu, harizmu i energiju ove neverovatne glumice.

Ona naprosto nije „odigrala“ ovu ulogu u uobičajenom smislu reči koja se koristi da bi bila definisana glumačka interpretacija. Kinga Mezei je bila Edit Pjaf! Ali ne tako što je imitirala slavnu šansonjerku, ili što je valjano „glumački pogodila“ njen karakter. To je na poseban način bilo uočljivo u sceni u kojoj je, paralelno sa scenskim nastupom Mezeijeve, bio emitovan autentičan video-snimak s koncerta Edit Pjaf. I premda je glumica, u tom času okrenuta leđima projekcionom platnu, savršeno sinhrono ponavljala svaki pokret pevačice, bilo je evidentno da posredi nije puko oponašanje. Upravo će ova scena demonstrirati ne samo savršenstvo pristupa Mezeijeve roli Edit Pjaf, pa i samu suštinu njenog rediteljskog koncepta (koji, dakle, nije bio zasnovan na imitaciji no na glumačkom omažu složenog duševnog stanja šansonjerke), nego je bila i rečiti pokazatelj uzvišenog glumačkog umeća glumice.

Kinga je, naime, bila i sama Edit: bila je i otelovljenje tragične sudbine ove pevačice, ali je, u isti mah, i emanirala suštinu epohe u kojoj je (još uvek) postojala vera umetnika da je sa svetom i sobom u tom svetu moguće izaći na kraj pesmom, umetnošću. Pa i po cenu poništavanja vlastite ličnosti.

A ovako uspostavljen koncept nije jedino izraz vešto pronađenog načina da se izbegne zamka oponašanja – jer ko bi se usudio da imitira glas, stas i bolni izraz Editinog lica (čak i kada se smejala) – nego je i potvrda mudro definisanog rediteljsko-glumačkog prosedea koji ovo scensko dešavanje smešta u prostore u kojima se neprestano prepliću pozorišna predstava, koncert i muzičko-scenski performans. A upravo je sve to Pjaf marše. No, zašto bi uopšte, a posebno u ovom slučaju, i bilo neophodno određivati preciznu definiciju scenske forme koja vas ni u jednom času ne prepušta ravnodušnosti, koja gledaoca suočava s gorčinom kakvu, valjda, može da provocira samo autentična šansona i koja, napokon, uzbuđuje glumom. Glumom koja na momente kao da ukida sve prisutne scenske elemente: i scenografiju, i kostime, i rekvizitu, čak i ostale aktere na sceni, pa i video- projekciju, a opet sve te elemente nanovo okuplja pojavom, glasom, energijom i harizmom savršene glumice. Rečju, fascinantno!

Aleksandar Milosavljević (Treći program Radio Beograda, Hronika, 28.12.2015)

Autor

Aleksandar Milosavljević

Datum
Kritika predstave
Piaf - Marche
Oznake
Kritičarski karavan 2015.