Kritičarski karavan | Igor Burić: Glas sa nebeskih visina
15631
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15631,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Igor Burić: Glas sa nebeskih visina

„Piaf - Marche”

Kinga Mezei, Pozorište Deže Kostolanji / Kosztolányi Dezsö Színház - Subotica i Novosadsko pozorište / Újvidéki színház (koprodukcija)

Kada se pre nekog vremena bukvalno sa ulice pojavila “mala” Zaz, krhka devojka snažnog glasa koji potresno peva o nepravdi, bolu, ljubavi, radosti, svi su se setili Edit Pjaf (1915-1963), čuvene francuske šansonjerke koja je redefinisala pojam muzičke zvezde i ostala zauvek u sećanju ne samo Francuske, gde je slavljena kao nacionalni simbol. Ove godine su i bez Zaz svi morali da je se sete, jer je na velikom broju mesta obeležena stogodišnjica rođenja Edit Pjaf. Tako je bilo i u Subotici i Novom Sadu, pozorištima “Deže Kostolanji” i Ujvideki Sinhaz, gde je Kinga Mezei kreirala predstavu “Pjaf – marše”, u kojoj i igra, odnosno peva.

Prikazavši je prvenstveno vezanu za klavir, Kinga Mezei je uspela da veliku umetnicu prikaže i vezanu za muškarce, alkohol i opijate, nesrećne ljubavi, odnosno da je prikaže vezanih ruku kad je u pitanju vlastita ili sudbina sveta oko nje, pogotovo u Drugom svetskom ratu. Jedino u ovom fantastičnom životu što je sve vreme bilo nesputano, slobodno poput ptice, što i jeste njen umetnički pseudonim (pjaf – vrabac), bio je njen glas. Visoka ni metar i po, imala je glas koji je, u prenesenom značenju, dolazio sa velikih visina, iz nepoznatog prostora koji ljudi mogu samo da osećaju, ne i da ga vide, i poput biblijskog Tome tako se uvere da on postoji.

Dramaturški, Kinga Mezei je celu predstavu izgradila, zasnovala na temelju manje i više poznatih stihova koje je Edit Pjaf pisala i pesama koje je pevala, besprekorno ih stavljajući u kontekst. Tako svaku scenu ilustruje pesma, odnosno svaku pesmu ilustruje scena u uzajamnom i neprekidnom odnosu, što situacije čini dramskim. Glumački manir kojim Kinga Mezei igra Edit Pjaf je burleskan, živopisan i brz. Tempo je voma intenzivan – izvođači (još jedan glumac i pijanista) prosto trče kroz predstavu koju skoro u celini čine pevačke numere sa minimumom mizanscena i maksimumom likovnog i značenjskog u njemu. Fokus je, jasno, na kratkom životu umetnice i godinama karijere, ali i iz te brzine i “površnosti” pristupa da se u prvi plan isturi ono najpoznatije – pevanje – i te kako se da naslutiti sve ono što mu je prethodilo ili bilo njegova posledica. I te kako se da osetiti još više, da je priča o Edit priča o svima nama, tragička priča o nemogućnosti ljubavi i nadljudskom zovu, pojanju za njom.

Kao u nekom muzičko-scenskom ritualu, maršu (marše – koračnica), Kinga Mezei igrajući Edit Pjaf postiže trans, u smislu prevazilaženja, prelaska “na drugu stranu”, tamo gde se gube obrisi poznatog, tužnog i ružnog, a dobija slika dobrog, lepog i svetlog. Iako ne liči, niti peva kao Edit Pjaf, Kinga Mezei je uspela tako dobro da je predstavi, da sve i da ne znate ko je Edit Pjaf, i da ne znate francuski, niti volite šansone, moći ćete samo da se radujete ovom susretu.

Igor Burić (Dnevnik, 21.12.2015)

Autor

Igor Burić

Medij

Datum
Kritika predstave
Piaf - Marche
Oznake
Kritičarski karavan 2015.