Aleksandra Glovacki: Smećarnik

Kritičarski karavan, oformljen ove godine u cilju boljeg informisanja o događajima u pozorištima van kulturnih centara, u utorak je boravio u Užicu, a povod je nova predstava užičkog Narodnog pozorišta, ’’Smećarnik’’ Koste Peševskog, u režiji Stevana Bodrože i uz dramaturšku asistenciju Olge Dimitrijević. Scenografkinja je Marijana Zorzić Petrović, kostimografkinja Snežana Kovačević.

’’Smećarnik’’ se direktno odnosi na čuveno paljenje ambasada u Beogradu 2008. godine, posle mitinga ’’Kosovo je Srbija’’; ta šizofrena društvena situacija (čiji je epilog bio velika krađa patika), dobila je posredno tumačenje nizom manje više slučajnih susreta u jednoj beogradskoj kafani, odnosno kafiću: pored vlasnika koji kao jedini zaposlenik radi u sve tri smene, tu je lokalni besposličar paranoično opsednut, pa u svakome vidi policijskog špijuna; tu je i večiti abonent u redovima za vizu, bilo čiju; jedan pijanac sa svojom dogom, jedna takođe (jako) pijana prodavačica sopstvenog tela, policajac u civilu, neki klinci demonstranti i neki klinci navučeni na opijate, četnik iz unutrašnjosti. Svi oni dolaze u kafić i odlaze na sam dan mitinga, muvaju se nekuda okolo pa se vraćaju, svađaju se i sukobljavaju između sebe uglavnom na ideološkoj ravni, jer neki su policija a drugi beže od te policije, vređaju se, tuku, bivaju ismevani. Sem tih, u suštini besmislenih kontakata, nema nagoveštaja da u njihovim životima ima bilo kakve vrednosti ili težišta, sve su to manje više obični, banalni isečci iz nekih beznačajnih života, do trenutka u kojem se pokaže da svi oni (ipak) rade za policiju. Sve što je prethodno delovalo kao besciljno plutanje izgubljenih duša, u drugom delu se prikaže kao precizan sistem u kojem konce vuče vrhovna moć, oličena u pijanoj prostitutki, službenici Bia-e. Ona je opasna, beskrupulozna, pronicljiva; ona je vulgarno i direktno zavodljiva; ona je zapravo neodoljiva u svoj svojoj pokvarenosti; neizbežna i nezaobilazna. Tako je i igra Tanja Jovanović, tako da je jasno da joj niko ne može izmaći kad se nameri na njega, a namera joj je da svakoga drži na uzdi – novcem, ucenama, drogom, oružjem… Reditelj Stevan Bodroža izdvaja i vizuelno i stilski tu vrhovnu moć, kao enormno ozbiljnu i seksi, za razliku od ostalih likova, koji su mahom iz komedije, uglavnom smotani i najčešće smešni u svojim jadnim nastojanjima da budu značajni.

Postoji i treći blok, grupa adolescenata; njih osmoro preteći ozbiljno i koncentrisano bukvalno drmaju scenom, koja je u vidu dve pokretne platforme; njima likovi dolaze i odlaze, nošeni silom koju ne prepoznaju, koja je ta preteća mladost, što poput automata, ne komunicirajući između sebe, kao da je teledirigovana – a jeste – napolju ruši i pali. Ovakvim ulascima i izlascima između kratkih scena, sa jedne strane se izbegava banalni realizam, ali sa druge se upravo dobija na snažnoj, gotovo fizičkoj uverljivosti događaja.

Na prvi pogled laku, s obzirom na prepoznatljivu gradsku šala-komika komunikaciju među likovima, ipak otrežnjujuću i jaku predstavu napravio je Stevan Bodroža, sa užičkim glumačkim ansamblom bez slabog mesta – od pomenute Tanje Jovanović, preko Igora Borojevića, Slobodana Ljubičića, Vahidina Prelića, Gorana Šmakića, Nemanje Hadži Jovanovića i Momčila Murića. Osmoro mladih, polaznika škole glume, zaslužuju pohvalu jer poseduju retko viđenu koncentraciju i preciznost, potpomognuti scenskim pokretom Ivice Klemenca. Užičko pozorište je ’’Smećarnikom’’ Koste Peševskog dobilo savremenu predstavu, koja nas se tiče, i koju vredi videti.

Aleksandra Glovacki (Emisija ‘’Kultura’’ Programa 202 Radio Beograda, 21.11.2014)