Kritičarski karavan | Jubilej: 15. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa – Kritičar je prisutan: ka otelotvorenoj kritici
15504
post-template-default,single,single-post,postid-15504,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Jubilej: 15. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa – Kritičar je prisutan: ka otelotvorenoj kritici

Jubilej: 15. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa – Kritičar je prisutan: ka otelotvorenoj kritici

U septembru ove godine održan je u Novom Sadu jubilarni, 15. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa koji tradicionalno organizuju Sterijino pozorje i Međunarodna asocijacija pozorišnih kritičara (IATC/AICT), odnosno njena srpska nacionalna sekcija – Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije. Bolja vidljivost u medijima i stručnoj javnosti bila je jedan od razloga zašto, po prvi put u svojoj pedeset godina dugoj istoriji, ovaj prestižni skup, najstarija konferencija koja se u kontinuitetu održava pod pokroviteljstvom IATC, nije održan za vreme Pozorja već u septembru. Značajan doprinos slavljeničkom karakteru ovog izdanja Simpozijuma dalo je i to što je jedan od njenih učesnika bila i predsednica Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, Margareta Sorenson.

Drugi razlog bio je dugogodišnja želja dva naša vodeća pozorišna festivala, Sterijinog pozorja i Bitefa, da ostvare saradnju. Naime, Simpozijum je održan u Novom Sadu pred sam početak 49. Bitefa, tako da su, po završetku konferencije, njeni gosti prešli u Beograd gde su pratili predstave Bitefa i učestvovali na jednoj međunarodnoj tribini. Tema te tribine bilo je pitanje kako kritičar izveštava svoju publiku s međunarodnih festivala na kojima ona nije bila prisutna, kako se odnosi prema različitim kontekstima, kako sebe profesionalno pozicionira u toj situaciji.

Margareta Sorenson, predsednica Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara Dr Ivan Medenica, predsedavajući Simpozijuma Dr Kristofer Balm, uvodničar Simpozijuma

Osim na osnovu saradnje između Pozorja i Bitefa, ovo izdanje Simpozijuma bilo je drugačije i po tome što je u njegovoj organizaciji učestvovala i Međunarodna federacija za pozorišno istraživanje (IFTR/FIRT). Pozivno pismo za Simpozijum bilo je oglašeno i na sajtu ove asocijacije, neki govornici bili su njeni članovi, a uvodničar Simpozijuma, svetski priznat teatrolog profesor dr Kristofer Balm (Univerzitet Ludvig Maksimilijan iz Minhena), doskorašnji predsednik IFTR. Ova saradnja između kritičara i teatrologa veoma je bitna, jer ona nije tako česta kako bi se moglo očekivati, a reč je o potpuno kompatibilnim profesijama, o čemu svedoči i činjenica da naše Udruženje obuhvata obe. Učesnici Simpozijuma bili su, dakle, i teatrolozi i pozorišni kritičari, a došli su iz dvanaest zemalja sveta: Engleske, Indije, Irana, Italije, Kazahstana, Nemačke, Portugalije, SAD, Slovenije, Srbije, Turske i Švedske. Posebno nam je drago da je ove godine na Simpozijumu učestvovalo više članova našeg Udruženja nego ikada ranije, bar u poslednjih desetak godina: pored predsedavajućeg i sekretara Simpozijuma, Ivana Medenice i Dušane Todorović, u njegovom radu su, kao govornici, učestvovali i Aleksandra Jovićević, Ksenija Radulović, Milivoje Mlađenović i Milan Mađarev.

publika i učesnici Simpozijuma u velikoj sali Kulturnog centra Novog Sada

Tema Simpozijuma je bila „Kritičar je prisutan: ka otelotvorenoj kritici“. U nekim savremenim strujama studija pozorišta i izvođenja – u radovima Erike Fišer-Lihte, između ostalog – izvedba se ne posmatra kao delo nastalo na sceni. To bi pre bila – postavka (na engleskom: staging; na nemačkom: inszenierung; na francuskom: mise en scene). Pojam “izvedba” upućuje na samu “događajnost” pozorišne situacije: na shvatanje da izvedba/predstava ne nastaje na sceni, već “između” scene i gledališta, kao rezultat telesne, energetske, emocionalne i duhovne razmene između gledalaca i glumaca/izvođača. Ne postoji materijalno “umetničko delo”, postoji samo događaj – prolazan, fluidan, promenljiv i podložan svim fizičkim i drugim senzacijama. Posmatran u toj teorijskoj perspektivi, gledalac nije recipijent izvedbe/predstave, već njen koautor. Da li je u toj perspektivi i pozicija kritičara promenjena? Ako se očekuje da kritičar, kao i svaki drugi gledalac, više doživi neponovljivi događaj nego da ga razume (tumači…), onda takva pozicija utiče na glavni zadatak pozorišne kritike: ona manje treba da tumači delo, a više da opisuje gledalačko iskustvo.

Pojam telesnog ko-prisustva kritičara može se proširiti i na kritičarsku praksu kao takvu: na još uvek retku i «alternativnu» pojavu usmene kritike. Iako je prvi utisak da je usmena kritika nasumična, improvizovana i spontana praksa, ona može da bude oblikovana u formi javnih diskusija odmah posle predstave. Tako kritika doslovno postaje otelotvorena izvođačka praksa. Da li je ovo prednost ili nedostatak u poređenju sa klasičnom kritikom? Kritičar nema vremena da promisli i ispravi svoju analizu kao što to čini u procesu pisanja; direktna emocionalna reakcija je vidljiva; kritičareva analiza ne podrazumeva poziciju objektivnosti i autoriteta. Svako može odmah da ga prekine ili da odgovori na njegov argument, što kritičara čini ranjivim. S druge strane, on ovde raspolaže telesnim, ekspresivnim strategijama koje mogu da učine taj usmeni prikaz stavova mnogo efikasnijim… Da li ovo može da postane održivi alternativni oblik pozorišne kritike u doba kada se ona potiskuje zakonima medijskog tržišta ili drugim oblicima cenzure?

Dr Ivan Medenica